Naša priča je počela daleke 2005. godine. Te godine smo prvi put zakucali na vrata doktora za lečenje neplodnosti. Tada krećemo u bitku za bebe ne sanjajući da će sve to trajati deceniju i po.
Te daleke 2005. godine krećemo sa nalazima, snimanjima, ispitivanjima i sa neizvešnošću. Počelo je pripremama za inseminacije a uradili smo ih 4. Na žalost, nisu bile uspešne ali nisam bila ni razočarana. Radili smo ih u jednoj privatnoj klinici u Kragujevcu. Nižu se godine, a mi nastavljamo dalje.
Odlazimo, zatim, za Beograd kod jedne doktorke koja me najpre upućuje u svoju privatnu ordinaciju, pa mi nakon toga zakazuje pregled u državnoj ustanovi. Taj moj pregled u državnoj klinici je počeo rečima doktorke: ,,Šta pitam – odgovori, šta te ne pitam – ne govori, šta tražim od nalaza – to mi daješ, šta ne tražim – ne nudi“.
Pitala sam se da li ću moći nešto da je pitam uopšte i to sam i izgovorila oslovivši je doktorkom. Njen odgovor je bio da ona nije doktorka već “profesorka”. Nakon toga sam mogla samo da se okrenem i izađem iz ordinacije što sam i uradila bez dogovora o lečenju i saveta jer definitivno sam napravila loš izbor.
Posle toga smo otišli za Niš gde prvi put krećemo sa postupkom vantelesne oplodnje. Prikupljamo nalaze i prolazimo procedure koje traju, ima dosta čekanja ali i to je prošlo nekako.
Konačno smo pozvani i odlazimo u kliniku sa nadom i verom ka uspehu. Puni smo želje i neizvesnosti, kao što je verovatno svakom prvi put. Na žalost doktor me budi iz anestezije i odmah mi saopštava da nemam ni jednu jajnu ćeliju. Ceo svet mi se tada srušio, razočarenje je veliko i pored svega toga imala sam tada i hiperstimulaciju jajnika i ostajem nekoliko dana u bolnici.
Dolazim kuci razočarana i to razočarenje traje…..Svakoga dana sam se budila sa pitanjem: Da li ću ikada postati majka?
Inače, živimo u sredini gde je VTO tabu tema, gde vas svi gledaju u čudu ako razgovarate o tome, a inače, ja sam takva da slobodno pričam o tome jer ne vidim ni jedan razlog da se ćuti o tom poblemu.
Nastavljamo dalje ka svom cilju i odlazimo za Novi Sad i tamo radimo nalaze, opet sve ispočetka. Uradili smo aspiraciju i ovoga puta smo dobili jajne ćelije, ali ja ponovo dobijam hiperstimulaciju visokog rizika i ponovo ostajem u bolnici. Sve se smirilo za nekoliko dana i uradili smo embriotransfer. Brojim dane do Bete ali, na žalost, nalaz je bio negativan. Ovo mi je jako teško palo. Tada sam se strašno razočarala i zaista povukla u sebe.
Gledala sam oko sebe i činilo se da svi parovi na ovom svetu imaju decu, samo mi nemamo i to me je opsedalo. Mislila sam da nas svi gledaju drugačijim očima i osećala sam se kao da mi ne pripadamo tu. Trebalo mi je neko vreme da prestanem da pridajem toliki značaj tome i da ponovo krenemo u borbu.
Nakon nekog vremena odlazimo na kliniku i ubrzo ulazimo u naredni pokušaj vantelesne oplodnje, zahvaljujući požrtvovanoj doktorki, sve je prošlo u najboljem redu. Konačno je Beta bila pozitivna.
Našoj sreći nije bilo kraja jer sam nosila blizance. Međutim kratko je trajala naša sreća i na žalost desio se spontani pobačaj u drugom mesecu trudnoće.Verovatno je tako moralo biti, ali nakon ovog velikog pada ustala sam jača nego ikad i još snažnije krenula ka novoj pobedi.
Godine 2019. uradili smo još jedan postupak vantelesne oplodnje i on je ponovo bio uspešan, ponovo sam nosila blizance, zapravo bliznakinje. Tada kreće još jača borba i mnogo, mnogo strahova. Presrećni jesmo ali i jako uplašeni pa je bila preporuka da se uradi serklaž kako ne bi opet došlo do spontanog pobačaja. I to smo pregurali.
Negde u 5. mesecu trudnoće doktorka mi je saopštila da moram ležati jer je zaista rizična trudnoća, nisam smela da ustajem niti da šetam. Tada je strah bio najveći jer sam se toliko bojala da ću izgubiti moje dve mrvice.
Nije mi to teško palo jer me nosila i bodrila ljubav prema mojim bebicama i trudila sam se koliko sam mogla da ispoštujem sve savete doktora.
Januara 2020. godine sam osetila snažne bolove i otišla sam u bolnicu. Situacija je bila kritična i morala sam ostati u bolnici. Dani su prolazili i mislila sam samo na to kako da budem što disciplonovanija kako bi ova priča imala srećan kraj.
Imala sam sreće da imam, u tim trenutcima, divnog lekara pored sebe koji mi je svojim savetima i pažnjom jako puno pomogao. U 7. mesecu trudnoće moje mrvice su došle na svet i mi smo ih dočekali sa puno ljubavi i radosti.
Mi smo sada ponosni i najsrećniji roditelji na svetu. Volimo i čuvamo naše mrvice koje rastu svakim danom i ispunjavaju naš život koji sada ima novi smisao.
Olivera i Danijel
