Radna nedelja bila je iscrpljujuća, ali tadašnji vikendi činili su se isplativim. U petak veče, između konobarisanja ili bilo kog drugog posla koji je obavljala, Lina bi odlazila na podijum za igru. Bila je u ranim dvadesetim godinama i srž života bila je u noćnim izlascima.

Grčka ekonomija bila je na kolenima. Ni konobarice nisu zarađivale dovoljno za pristojan život, ali ako radite u vreme turističke sezone, novac od bakšiša značio bi vam u zimskim mesecima.

Na plesnom podijumu, Lina se snalazila sa jednom bocom pića. Ostajala bi toliko kasno da je mogla da se odveze jutarnjim metroom kući. Došla je u Atinu kao tinejdžerka i pronašla scenu po svom ukusu u otrcanom ali modernom kvartu Gazi. Oblačila se kao pankerka i sa svojom ošišanom kosom i mekim crtama lica mogla je da izgleda kao lep dečak koji se pretvara da je devojčica, i obrnuto. Kao dete, odrastajući u Bugarskoj, volela je da se igra s igračkama-vojnicima. Mnogo manje joj je prijala čipkasta roze haljina, koju je bila primorana da nosi za Božić i posebne prilike.

Barove koje je posećivala bili su isti, takođe je i gužva bila ista. Svi su se poznavali, i tražili su iste stvari – da flertuju, zabave se i zaborave na životnu teskobu. Vibracija je bila intimna, atmosfera nesputana. Ipak, pristup barmenkinje ju je iznenadio. „Da li si ikada razmišljala da doniraš svoje jajne ćelije?“ pitala je Linu. „To je brz i lak novac, znam prave ljude.“

Iako nije baš uvertira kakvu očekujete u lezbijskom baru, Lina nije prvi put čula za takvu praksu. Već je znala devojke koje su to radile.

Uskoro je počela da se pita da li da i ona to uradi. „Ili to“, rekao je prijatelj koji je znao kako se zarađuje sa strane, „ili raditi kao call devojka – biraj“.

Lina je svoje prve jajne ćelije donirala u klinici za VTO u 23. godini. U narednih sedam godina donirala je još četiri puta. Svaki ciklus doniranja podrazumevao je deset dana hormonske terapije, koja se primenjivala svakodnevnom injekcijom, kako bi se stimulisali jajnici da proizvode jajne ćelije. U klinici bi, nakon toga, uradili aspiraciju pod totalnom anestezijom. Embrioni nastali posle oplodnje bili bi namenjeni jednom od milion klijenata iz Evrope, koji iz godine u godinu posećuju grčke klinike nadajući se bebi. “Nije kao kada se porađate”, rekla je Lina za Balkansku mrežu istraživačkog izveštavanja, BIRN. “Ne osećate ništa, imate samo utisak nadutosti”.

Linina drugarica Violeta nije imala tako „laganu vožnju“. Ona je, takođe, odlučila da donira jajne ćelije za novac, ali nakon drugog ciklusa hormonske terapije tečnost joj je ispunila stomak i plućnu šupljinu, imala je hiperstimulaciju. Dogodila joj se retka i potencijalno opasna komplikacija povezana sa prekomernom stimulacijom jajnika. „Više nisam mogla da dišem“, rekla je za BIRN. „Morala sam da spavam stojeći. Kašljala sam kao da sam pušila 10 pakli dnevno.“

Lina i Violeta nisu njihova prava imena. Obe žene su u svojim ispovestima inistirale na anonimnosti. Njihovi motivi za doniranje jajnih ćelija bili su izričito finansijske prirode, nasuprot etosu grčkog sektora plodnosti, po kojem su donacije iz humanih razloga. Njihove sastanke ugovarao je agent koji je bio posrednik između njih i klinike. Agent je dobijao novčanu nadoknadu i od donora i od klinike za njihovo povezivanje.

Iako tehnički nije legalno, potražnja za doniranim jajnim ćelijama je itekako velika. BIRN je intervijuisala jednog takvog agenta u njenom stanu u Atini. Sastanak je nastavljen pod pretpostavkom da je novinar potencijalni donator. Agent se predstavio kao predstavnik lekara.

Žena hrapavog glasa u pedesetim godinama na ulici je regrutovala mlade devojke  za sektor plodnosti. „Volim moje devojke, govorila je. Sve.“ Njenu dnevnu sobu sa dominantnim motivima leopardove kože krasili su portreti beba. Agent je objasnio da klinike za plodnost imaju tendenciju da iskorišćavaju donore da doniraju više nego što treba. Žene koje su išle preko nje nisu imale čega da se plaše, dodala je, jer klinike nisu smele da se „petljaju“ sa nekim kao što je ona. „Lekari me se plaše jer znaju da mogu da im oduzmem dozvolu za rad. Ako jednoj od mojih devojaka ne bude bilo dobro – uništiću ih“ – rekla je. „Posle dvadeset godina noćnog rada, mogu da ih pojedem za doručak.“

Nema univerzalnih smernica

Nauka o vantelesnoj oplodnji još uvek je u povojima. Daleko smo od rešenja zagonetke neplodnosti, ali ona već generiše scenarije koji su nekada bili rezervat naučne fantastike. Prateća etička debata obično uključuje varijacije istog pitanja: da li treba izvršiti određeni postupak samo zato što se može sprovesti i zato što za njim postoji potražnja? U suprotnom, gde povući crtu? Da li svako ima pravo da dobije bebu? Da li treba da pokušamo da zadovoljimo potražnju za bebama tako što ćemo platiti jajne ćelije ili matericu potrebne za njihovo stvaranje?

Regionalne razlike u odgovoru na ova pitanja stvorile su međunarodno tržište za lečenje neplodnosti. Web stranice koje promovišu Grčku kao odredište vantelesne oplodnje mogu se pohvaliti procedurama koje uključuju surogat majčinstvo i doniranje jajnih ćelija i embriona za samohrane žene i parove. Mnogi postupci su zabranjeni, ili su jako skupi u velikom delu Evrope, ali u Grčkoj je sve priično olakšano liberalnim zakonom.

Međunarodna potražnja za ovim postupcima pomogla je grčkom sektoru plodnosti, kojim dominiraju privatne klinike, da postane pokretačka snaga u industriji medicinskog turizma vredna stotine miliona evra. Potražnju sektora za doniranim jajnim ćelijama zadovoljavaju redovi anonimnih donatora kao što su Lina i Violeta, od kojih je jedan (nemali) broj motivisan finansijskim potrebama.

Kao što je zabranjena trgovina krvlju, bubrezima i ostalim organima, tako je i trgovina jajnim ćelijama zabranjena. Grčki zakon govori da se jajne ćelije mogu donirati samo iz altuističkih razloga, u skladu sa etičkim smernicama koje se više ili manje poštuju širom sveta. U praksi nije baš tako. Žene često doniraju iz novčanih razloga, u iskušenju zbog jedinog oblika plaćanja koji klinike smeju da izvrše –„nadoknade“ za izgubljenu zaradu i stres zbog postupka. Najveća zarada od donacije može iznositi 1500 evra, što je zarada za dva meseca žena sa niskim primanjima.

Svaki put kada je Lina donirala jajne ćelije, od klinike je dobijala 1200 evra. Za sebe bi zadržala 1000 evra, a 200 evra bi davala agentu koji je ugovorio donaciju. Iako joj je agent prethodno objasnio proceduru, Lina tvrdi da od klinike nije dobila informacije o potencijalnim zdravstvenim rizicima i neželjenim efektima. Ona je ipak krenula dalje, osokoljena motivom od 1000 evra u džepu.

Linina drugarica, Violeta, rekla je da neće ponovo donirati, iako i dalje ima potrebu za novcem. „Drugi put nisam imala dobro iskustvo“, rekla je. „Mislila sam da ću umreti. I za Linu se čini da nema više isto razmišljanje kao u ranim dvadesetim godinama. Sada joj se ta ideja ne čini baš sjajnom“.

 Rizik od ozbiljnih zdravstvenih komplikacija je manji za žene koje se već leče od plodnosti. Hormonske terapije su sve sofisticiranije, a postupci će biti prilagođeni pojedincima. Klinike svakako rade redovne testove kako bi se uverile da jajnici nisu u riziku od prekomerne stimulacije, kako bi se izbegao Violetin slučaj.  Svakako, dok lečenje postaje sve sigurnije, još uvek ostaje dosta toga nepoznatog. Naročito niko ne govori o mogućim posledicama nakon postupka.

„Postoji određena zabrinutost da svaki sledeći put kada se donor podvrgne drugom ciklusu, izloži se takođe medicinskom riziku“, rekla je D.T, medicinski antropolog i docent na Kalifornijskom univerzitetu u San Francisku, koja je istraživala industriju plodnosti. „Bez dugoročnih studija(istraživanja) niko ne zna u kojoj meri donatori mogu imati komplikacije“

Takođe, postoje pitanja o tome u kojoj meri bi stimulacija proizvodnje jajnih ćelija vremenom mogla dovesti do smanjenja njihovog kvaliteta, što bi moglo uticati na kasniju šansu da donatorka zatrudni. Bilo koji postupak zahteva saglasnost, ali kako Linino iskustvo sugeriše, to nije uvek traženo.

Neizvesnost oko dugoročnog lečenja neplodnosti, zdravlja žene i kvalitet genetskog materijala, potpomaže jedan od glavnih argumenata za strožu regulaciju doniranja jajnih ćelija. Argumentuje se da će koristi od doniranja nadmašiti potencijalne troškove, sve dok su postavljene jasne granice koliko puta se žena podvrgava postupku doniranja i koliko jajnih ćelija se aspirira iz svakog ciklusa doniranja.

Drugi argument za pooštravanje propisa proizlazi iz zabrinutosti za dugoročno zdravlje šire populacije. Kako se doniranje genetskog materijala obično vrši anonimno, to stvara rizik od nehotičnog razmnožavanja među odraslim ljudima, zapravo polubraće i polusestara, koji imaju istog biološkog roditelja. Da bi se rizik smanjio na minimum, mnoge zemlje postavljaju granicu broja dece koja se rađaju iz doniranog genetskog materijala pojedinaca.

Prema Evropskom društvu za humanu reprodukciju i embriologiju ESHRE, nevladinoj organizaciji sa sedištem u Briselu koja se zalaže za reproduktivnu medicinu, „ne postoje univerzalne smernice“. Svaka zemlja postavlja svoje granice, rekao je portparol ESHRE-a u e-mail-u BIRN-u, pri čemu su neke odlučile da ograniče koliko puta žena može proći proceduru doniranja, dok druge brine samo broj rođenih beba.

Grčki zakon ne postavlja ograničenja koliko puta žena sme da se podvrgava doniranju, niti koliko se doniranih jajnih ćelija uzima i oplodi iz svakog kruga tretmana. Ove odluke prepuštene su diskreciji pojedinih klinika. Grčki zakon uslovljava da se više od 10 beba ne sme roditi od jednog donora – pomalo proizvoljna cifra za koju se veruje da minimizira rizik od samooplodnje unutar populacije.

U praksi i nije baš tako. Poštovanje ograničenja od deset beba, jedino zakonsko ograničenje, takođe je prepušteno diskreciji pojedinih klinika. To se ne može proveriti jer ne postoji mehanizam za nadgledanje klinika. Regulator nije mogao efikasno da funkcioniše, dok je centralni registar davalaca – jedini način praćenja broja beba rođenih iz genetskog materijala neke osobe – stvoren pre samo dve godine.

S obzirom da niko ne nadgleda njihove knjige, nesavesne klinike bile su slobodne da pomeraju etičke granice, ignorišući zakonske granice u potrazi za profitom. „Mnogi donatori su dali previše jajnih ćelija bez ikakvog nadzora“, rekla je K.F, bivša zamenica predsednika Grčke nacionalne vlasti za potpomognutu reprodukciju, regulatora koji je trebalo da vodi registar. U relativno nenaseljenim delovima Grčke, postojala je „ozbiljna zabrinutost da će se mnoga deca roditi sa istom (biološkom) majkom, bez obzira na rizik od incesta koji to podrazumeva“.

U nedostatku centralnog registra, klinika za plodnost suočava se sa nezavidnim zadatkom, ako želi da se pridržava zakona kojim se ograničava broj beba po donoru. U teoriji, savesna službenica klinike pitaće budućeg donatora ako je bila podvrgnuta doniranju jajnih ćelija u bilo kojoj drugoj klinici. Donor, koji neće biti svestan koliko je beba rođeno iz njenih jajnih ćelija, obezbediće spisak ostalih klinika. Zatim će zaposlena kontaktirati ove klinike kako bi sastavila zbir podataka o tome koliko je dece rođeno od tog donora, osiguravajući tako da bilo koji embrion stvoren sa njenim jajnim ćelijama ostane u granicama zakona i etike.

Lina nema pojma koliko je jajnih ćelija izvađeno iz njenog tela tokom pet ciklusa doniranja, niti koliko se formiralo održivih embriona i, na kraju, beba. Zna samo da su joj jajnici bili produktivni. Stručnjaci kažu da produktivni jajnici mogu dati nešto između 10 i 40 jajnih ćelija po ciklusu, u zavisnosti od faktora kao što su hormonski režim koji se daje i biologija davaoca. Da je prosečno oplođeno 10 jajnih ćelija po ciklusu, što je velikodušna procena, Lina je do sada mogla imati čak pedesetoro biološke dece. Ovu mogućnost, kaže, nije razmatrala do razgovora sa BIRN-om. Razgovor je završila u tonu neprikladnom za ozbiljnost teme.

 „Da li stvarno to mislite?“ rekla je smejući se. „Dobro, onda sam napravila četiri fudbalska tima, plus zamene“.

Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224

Izvor: BIRN