Donacija jajnih ćelija više nije nova tema u Srbiji. Već drugu godinu zaredom sve veći broj parova i žena koje se suočavaju sa problemom neplodnosti odlučuje se upravo za ovu metodu vantelesne oplodnje. Ono što je do pre samo nekoliko godina zvučalo kao „rešenje iz inostranstva“, danas je deo redovne kliničke prakse u državnim i privatnim centrima koji imaju dozvolu za rad sa doniranim reproduktivnim materijalom.

Put do donacije nije lak. Odluka da se krene putem donacije jajnih ćelija nikada nije jednostavna. Bez obzira na godine pokušaja, iscrpljujuće cikluse vantelesne oplodnje i brojne medicinske nalaze, sam čin prihvatanja tuđe genetske građe kao dela svoje buduće porodice nosi sa sobom mnogo emocija, pitanja i često, tihe sumnje.

U Srbiji je procedura korišćenja doniranih jajnih ćelija zakonski dozvoljena, ali strogo regulisana. Prvi i ključni korak u tom procesu je dobijanje odobrenja komisije, koje parovi (ili žene kao pojedinci) moraju da dobiju pre započinjanja postupka sa doniranim materijalom.

Šta komisija traži i kako funkcioniše proces?

Komisija se sastoji od lekara, psihologa i pravnika, a njena uloga nije da presuđuje, već da proveri da li zaista postoje medicinski razlozi zbog kojih je donacija jedina realna opcija. Potrebno je dostaviti:

• kompletnu medicinsku dokumentaciju o prethodnim pokušajima vantelesne oplodnje,
• hormonski status i nalaze koji ukazuju na smanjenu ovarijalnu rezervu ili izostanak funkcije jajnika,
• potvrde o genetskim ili hroničnim oboljenjima ukoliko su indikacije za izbegavanje prenosa naslednih bolesti,
• ostale nalaze koji su na obaveznom spisku RFZO-a.

Iza administrativnog dela procesa često se kriju lične borbe i dileme koje parovi vode u tišini.

Najčešći strahovi na tom putu

• Da li ću moći da prihvatim dete koje nije genetski moje?
• Šta će okolina reći?
• Hoću li se povezati sa detetom?
• Da li ću žaliti što nismo pokušali još jednom sa sopstvenim ćelijama?

Ovi strahovi su prirodni i nisu pokazatelj sumnje u roditeljstvo, već odraz iskrene želje da se napravi najbolji mogući izbor u nepoznatom i emotivno izazovnom trenutku

Kako prevazići strahove i neizvesnosti? Iskustva onih koji su prošli kroz ovaj proces pokazuju da je psihološka podrška ključna. Nije reč samo o jednoj proceni za komisiju, već o kontinuiranom osnaživanju, razgovoru i suočavanju sa emocijama. Razumevanje da genetika ne definiše vezu između roditelja i deteta može biti oslobađajuće i ohrabrujuće. Kada jednom dođe pozitivna odluka komisije, često nastupa osećaj olakšanja. Jasnoća u narednim koracima zamenjuje haos neizvesnosti.

Kada proces zaista počinje?

„Prošli smo komisiju. Sećam se da smo na prvim konsultacijama pažljivo birali osnovne fenotipe, boju očiju, kosu, visinu, sve ono što bi potencijalno ličilo na nas. Čekali smo donorku ne duže od nekoliko nedelja. Materijal je bio već vitrifikovan, spreman za upotrebu čim dobijemo zeleno svetlo iz laboratorije.“

Sve više parova sa iskustvom neplodnosti deli sličnu priču. U savremenim uslovima, korišćenje prethodno zaleđenih (vitrifikovanim) jajnih ćelija omogućava bržu dostupnost i veću kontrolu nad celim procesom, bez potrebe za sinhronizacijom ciklusa sa donorkom, što je ranije često predstavljalo izazov.

Tretman sa vitrifikovanim ćelijama ne samo da je medicinski efikasan, već i organizaciono olakšava ceo postupak. Za one koji su prošli godine pokušaja i neizvesnosti, ova faza donosi konkretan osećaj napretka i nove nade.

Zaključak: Niste sami na ovom putu.

Kad se jednom pređe prag komisije i napravi prvi izbor donorke, mnogo toga postaje jasnije:
Niste više na početku.
Na putu ste.
I niste sami.

Donacija jajnih ćelija, iako nije jednostavan izbor, danas predstavlja dostupnu, sigurnu i pažljivo regulisanu opciju za mnoge parove i žene bez partnera u Srbiji. Sa pravom podrškom i informacijama, ovaj put može voditi do ostvarenja najveće želje, do roditeljstva.