Gužva, graja, euforija… Masa ljudi na ulicama i zvuci trube naviru iz svakog ćoška, svake sporedne uličice. Iskre i šljokice, osmesi i poneko komešanje i usputno češanje ramenom… Lampioni i igra svetlosti, sve je pripremljeno za doček još jedne godine…
Hodam lagano sa promrzlim rukama u džepovima kaputa. Posmatram sva ta lica oko mene, ulične svirače u kostimima Deda Mraza. Tražim malo nade za još jednu novu borbu – onu sa samom sobom. Završen je još jedan embriotransfer i sledi ono najteže – čekanje. Prisilno skretanje sa teme – neplanirani šoping i šetnja glavnim gradom… Ko zna koji put sam ovde. Nikada nisam imala priliku da prošetam, udahnem ovaj ubrzani tempo života, obiđem neki muzej ili znamenitost. Svaka poseta svodila se na kliniku u kojoj sam radila proceduru vantelesne oplodnje i neki mali stan u mračnom haustoru u blizini klinike, koji mi je zauvek uništio sliku ovog grada. Pre embriotransfera sam najčešće bila neraspoložena za bilo šta, pa i da mu pružim šansu da se upoznamo. Nakon njega bih uglavnom ležala ušuškana u toplo ćebe i brojala sate do polaska kući.
Nenamerno i neplanirano, s godinama se učauriš, udaljiš i potpuno odvojiš – od svega i svih. Ne daješ šansu ni ljudima, ni gradovima, ni sebi. Pretvoriš se u proceduru vantelesne oplodnje. Njoj posvetiš sve svoje vreme… Ne sećam se kada sam poslednji put pročitala knjigu ili izašla na kafu sa drugaricama. Zapravo, pitam se imam li još uvek drugarice, s obzirom na to da ih predugo nisam nazvala ni telefonom. Koraci su kraći i često zastajem, brojim slobodne dane i odmore. I kada nisi u proceduri, tvoje misli jesu – već planiraju sledeću i istražuju šta bi ovoga puta moglo da pomogne i dovede do uspeha. Ne znam ni sama kako se to dogodilo, kada sam prestala da se viđam sa ljudima i da radim neke stvari koje su me ranije ispunjavale. Toliko je lepote u praznično okićenim izlozima…
Noge same odlaze u knjižaru. Zaboravila sam koliko je lep miris novih, nekorišćenih knjiga. Nasumično biram nešto od novih naslova i uzimam rokovnik od roze pliša. Rešila sam, počeću da pišem dnevnik. Dnevnik one koja čeka svoju bebu… Dnevnik buduće mame koja je rešila da promeni sebe i da šansu da svoju bebu dočeka sa osmehom, puna energije i elana, sa uživanjem, sa pogledima na život koje je nekad imala… Ne znam kako sam dozvolila sebi da me čekanje uguši. Pa čekamo nešto najlepše, zar ne? Zašto onda niko od nas ne ume tako da postavi stvari? Da diše, da se smeje, čita i šeta… Da živi život jer on je samo jedan, da uživa u svakom novom danu jer je za dan bliže svojoj bebi…
U novu godinu ću ući jača, obećavam! Postaviću sebi ciljeve, napraviću onu listu stvari koje želim da ispunim i neću odustati od njih! Na prvom mestu će biti pozorište, ne sećam se kada sam poslednji put bila tamo! Pročitaću sve knjige koje sam nabavila i odgledati bar jednu seriju do kraja. Bože, koliko su prazni moji dani! Gde su nestale moje godine? Gde sam nestala JA? Kada se život pretvorio u jednu ravnu liniju bez radosti, osmeha i lepih dana? Ne znam kako se sve promeni, a da toga ne postaneš svestan – da se izgubiš između dva vađenja krvi za analizu hormona ili čekaš kao senka ne bi li uradila ponovni ultrazvuk.
Moj Ivan je pokušao da mi pomogne, priznajem. Nekoliko puta je i uz povišen ton govorio da moram da se saberem i usmerim na nešto drugo, da nije život samo vantelesna oplodnja. Ali ja, žena kao žena, pomislih: Šta ti znaš o tome? Možeš li razumeti ovoliku moju želju? I zaista sam mislila da ne razume, dok mi juče nije izgovorio da više ne može. Nakon još jednog mog umotavanja u ćebe i kuknjave da jedva čekam da se domognem svoje kuće, nešto je u njemu puklo. Plakao je kao dete dok sam ja izbezumljeno i bez reči gledala njegov potpuni slom: Milice, ja želim dete, ali želim i tebe. A tebe više nema. Izgubila si se u moru papira, guglanja, analiza, saveta… Naš život više ne postoji, ne postojimo mi jer ne postojiš ti. Ostala je senka koja srlja iz procedure u proceduru.
U tom momentu je sve počelo da se okreće. Osetila sam neverovatnu mučninu i knedla u grlu je pretila da me uguši. Kao da je neko okrenuo naopačke ceo moj svet, uhvatio me za ramena i najsnažnije protresao. Kao da sam vraćena na sam početak… U delićima sekunde, pre nego što sam bilo šta izgovorila, slike su mi se smenjivale ispred očiju. Ja nemam život…Ne onakav kakav sam nekad imala… Ja sam naše sve pretvorila u ništa. Prazno. Nulu. Smogla sam snage samo da prošapućem: Žao mi je. I zaista jeste. Mnogo mi je žao. Zbog mene, zbog njega, zbog nas… Zbog onoga što smo nekada bili… Ne znam ni kako su me noge dovele u centar grada, u ovu gužvu i prazničnu euforiju. Iz premotavanja i analiziranja prethodnih godina otrgnuo me je zvuk vatrometa. Kada sam se probudila iz svojih misli, našla sam se u jednom potpuno drugačijem svetu… Onom koji više i ne poznajem… Smeh, graja, euforija… U vazduhu se osećaju iskre radosti i sreće. Dišem duboko, kao da sam željna svih osećaja i pokušavam da što više njih udahnem i zadržim u sebi.
Zvoni mi telefon, preplašeni Ivan se sigurno pita gde sam do sada. Hajde dođi, čekam te da prošetamo i odemo negde na večeru, izgovorila sam, a reči su iznenadile i njega i mene. Čekala sam ga na početku ulice, a delovalo mi je da ga čekam na početku našeg novog života.
Čvrsto sam mu stegla ruku da me ugreje i da probudim u njemu onu ljubav i toplinu za koju sam i zaboravila koliko mi znači. Znaš, rešila sam da napravim spisak stvari koje ćemo uraditi u novoj godini. Mislim da je vreme da odemo na put o kome smo toliko maštali. Odlučila sam i da opet pišem za sajt.
Nasmejao se naglas i zagrlio me jako. U njegovom pogledu sam prepoznala olakšanje, ljubav, veru… Rešila sam da život uzmem u svoje ruke, da budem bolja osoba za sebe, njega, za nas… I naravno, za našu bebu… Na spisak onih stvari koje će se dogoditi u novoj godini dodajem i bebu, sada sam sigurna da će doći.
Autorka: S.B
Izvor: MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 15
