Kada uđemo u svet vantelesne oplodnje, otkrijemo da ništa više nije isto. Naša svakodnevica postaje isprepletana lekarskim pregledima, analizama, injekcijama i čekanjima. Naučimo reči za koje nikada nismo ni čuli, a jedna od njih je blastocista.

U početku, zvuči hladno i medicinski – peti dan razvoja embriona u laboratoriji. Ali, za nas parove, svaka ta reč dobija emotivnu težinu. Kada embriolog izgovori: „Vaš embrion je stigao do blastociste“, u tom trenutku srce nam poskoči. Kao da smo već čuli prve otkucaje bebinog srca, iako još ništa nije izvesno.

Blastocista za nas znači nadu. Govore nam da je to dokaz da embrion ima veći potencijal, da šanse za trudnoću rastu. I mi u to želimo da verujemo svim srcem. Ali, paralelno sa tom nadom, raste i strah.

Šta ako nijedan embrion ne izdrži do petog dana? Šta ako ceo postupak završi bez transfera? To su noći bez sna, razgovori puni suza i tišina koje bole više nego reči. Jer, za nas blastocista nije samo medicinski izraz, to je nada da ćemo jednog dana držati dete u naručju.

Kontroverze i dileme

U ordinacijama često čujemo i različite stavove lekara. Neki su uvereni da treba čekati peti dan, jer se tek tada najbolje vidi potencijal embriona. Drugi smatraju da je bolje vratiti ranije, trećeg dana, jer materica ipak pruža prirodnije uslove nego laboratorija.

Za nas parove to nije samo medicinska odluka, to je odluka o našem životu, o našim nadama. Svaka varijanta ima svoj rizik. Ako čekamo do petog dana, možemo ostati bez ijednog embriona za transfer. Ako vratimo trećeg dana, stalno ćemo se pitati da li smo prenaglili. Nijedna odluka nije laka, jer nijedna ne nudi sigurnost.

Postoji i dilema oko zamrzavanja. Neki stručnjaci kažu da blastocista bolje podnosi zamrzavanje i odmrzavanje, dok drugi upozoravaju da se i tu kriju rizici. A mi, kao pacijenti, stojimo između tih stavova i pokušavamo da pronađemo put koji nam uliva najviše nade, iako znamo da garantija nema.

Emocionalni tobogan

Blastocista je možda samo medicinski termin, ali za nas ona postaje simbol svih osećanja koje nosimo kroz VTO. To je trenutak kada se radujemo kao da smo već pobedili, ali i kada se plašimo da nam sve ne nestane pred očima.

U tim danima živimo između euforije i očaja. Jednog trenutka zamišljamo kako će izgledati naš život sa bebom, a već sledećeg se pripremamo na vest da možda ništa neće biti vraćeno. To stalno ljuljanje između nade i straha iscrpljuje, ali nas i uči koliko smo zapravo jaki.

Naša istina

Za nas blastocista nije čarobna karta, već još jedan korak u dugom i neizvesnom putovanju. Naučili smo da je pogrešno oslanjati se samo na statistiku i da se iza svake brojke krije ljudska priča. Neko ostane bez ijednog embriona, a neko iznenada dobije dete baš od onog „slabijeg“.

Naša istina je da je svaka blastocista potencijalni život. Ali isto tako, i embrion trećeg dana može biti dete koje će nas zagrliti. Naučili smo da nema pravila i da nijedna odluka nije laka, niti pogrešna – jer u svakoj nosimo ogromnu hrabrost.

Poruka svima koji prolaze kroz VTO

Ako se sada nalazite u iščekivanju blastociste, znajte da niste sami. Vaša nada, strahovi, suze i tišine su isti kao i kod svih nas. Blastocista nije garancija, ali jeste znak da medicina može da pomogne. A ono što je još važnije, vi i vaša ljubav dajete smisao svakom pokušaju.

Možda se čini da je sve u rukama embriologa, lekara i laboratorije, ali zapravo najveća snaga leži u vama, u vašoj istrajnosti, poverenju i veri da će jednog dana vaše dete doći. Bilo da bude iz blastociste, iz embriona trećeg dana ili nekog sledećeg postupka, to dete će biti vaše čudo.

Blastocista je naučni izraz, ali za nas parove ona je mnogo više. Ona je simbol nade, ali i straha. Ona je dokaz koliko medicina može da pomogne, ali i podsetnik da priroda još uvek ima poslednju reč. I možda je najvažnije da zapamtimo, nismo manje vredni ako naš embrion ne dođe do blastociste, niti smo sigurni ako dođe. Svaki pokušaj je dokaz naše hrabrosti, a svaka blastocista, bila vraćena ili ne, deo je našeg puta ka onome što najviše želimo – da postanemo roditelji.