Postoji video na YouTube-u koji ima poseban značaj za IVF istoriju –  trenutak kada je Lujza Braun (Louise Brown) došla na svet u Opštoj bolnici u Oldhamu 25. jula 1978.godine. U prvih nekoliko sekundi njen život podseća na život bilo koje bebe. Ipak, Lujza je bila senzacionalni medicinski napredak – bila je prva beba sveta u tom trenutku!

Sledeće nedelje obeležava se 40 godina od njenog začeća – 10. novembar 1977. godine. Nakon dugogodišnjeg rada profesora Roberta Edvardsa i doktora Patrika Steptoa, rodila se tehnika koja je dala milionima parova mogućnost da dobiju dete – IVF tehnika ili VTO (vantelesna oplodnja). Proces in vitro oplodnje je jednostavno postavljen – podrazumeva uzimanje jajne ćelije iz ženskih jajnika, zatim oplodnju spermom u laboratoriji, i na kraju vraćanje embriona u matericu žene da se embrion razvije.

Robert Edvards

Danas je ovaj procese, nesporno, široko rasprostranjen. Više od pet miliona beba rođeno je širom sveta u protekle četiri decenije ovom metodom. Lekari koji su ovu metodu započeli bili su motivisani emocionalnim bolom kroz koji prolaze parovi u želji da se ostvare kao roditelji, ali i željom da unaprede medicinsku nauku, pa su profesor Edvards i doktor Steptoe radili na pokušaju da oplode jajnu ćeliju izvan tela i dovedu embrion u stadijum blastociste. Ipak, 1968. godine, kada je ovo postigao prof. Edvards (koji je 2010. dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju), embriologija se čak nije ni smatrala za vredno polje studiranja.

Još devet godina je prošlo pre nego što je Lujzina majka, Lesli Braun, postala prva žena koja je uspešno uspela da rodi dete začeto vantelesnom oplodnjom. Konačno, 1980. godine  (dve godine nakon rođenja Lujze) – prof. Edvards i doktor Steptoe osnovali su kliniku Bourn Hall u Kembridžširu, prvu IVF kliniku na svetu. Stvorili su hiljade IVF beba.

Početak IVF procedure na klinici tada nije bio lak. Jajne ćelije prikupljane su laparoskopski ili operacijom. To znači da je žena morala da ostane u bolnici četiri ili pet dana, a urin se analizirao 24 časa dnevno kako bi lekari mogli da prate nivo hormona. Na klinici je bilo ukupno 30 kreveta, a klinika je uvek bila puna, jer je to bilo jedino mesto na svetu koje je radilo ovako nešto, pa je osoblje radilo 24 sata. Tek kasnih osamdesetih godina žene su mogle da koriste horomonske lekove i ultrazvuk svakodnevno, pa nisu morale da provode dane na klinici. Na početku, stopa uspešnosti u klinici Bourn Hall bila je samo 15 %, u poređenju sa današnjim prosekom od oko 30 % to je bila mala uspešnost.

Dobitnici Nobelove nagrade borili su se i sa drugim poteškoćama – bili su odbačeni od strane čitavog naučnog i medicinskog establišmenta u to vreme.  Zaista, rođenje Lujze Braun izazvalo je strahove, smatralo se da su naučnici stvarali „Frankenštajn bebe“, a verski lideri su izrazili zabrinutost zbog upotrebe “veštačke” intervencije za stvaranje života. Porodica Lujze Braun je nakon njenog rođenja dobijala poruke mržnje, a tek početkom devedesetih godina stvari su počele da se menjaju. Ljudi u klinici imali su pune ruke posla, ali se ponekad posao svodio na reči utehe i mnogo emocionalnog napora. Uspeh nije bio veliki, pa je bilo mnogo razočaranih parova, ali se neki nisu zaustavljali. Jedna žena je na klinici prošla kroz 17 pokušaja pre nego što je na kraju rodila sina.

,,Želja da se dobiju deca je toliko velika, naročito kad ih ne možeš imati, da su ljudi spremni da idu do krajnjih granica. Neumorno”, rekao je direktor tadašnje prve klinike.

Lujza Braun

Sada, četrdeset godina kasnije, u laboratorijama i klinikama naučnici nastavljaju da rade na razvoju tehnike. Nedavno je osnovana nova laboratorija koja istražuje zašto neke jajne ćelije ne sazrevaju i ne razvijaju se pravilno, što je čest razlog pobačaja i neplodnosti kod starijih žena. Biće to i prva laboratorija u Evropi koja će koristiti najnoviji mikroskop koji može dati slike stvaranja života, koji, u stvari, može da “razvija” jajnu želiju.  Doktori prognoziraju da će za 20 godina procenat živorođene dece procesom VTO biti između 50 i 60%, a naučnici će, verovatno, biti u stanju da “isprave” genetske abnormalnosti u embrionima do tada.

Pojavljuje se osnovano i neizostavno pitanje – koliko daleko ćemo ići i gde ćemo stići?

Izvor: The Telegraph