Taj dan je krenuo naopako – polovinu stvari koje su nam neophodne zaboravili smo u apartmanu, mislim da sam se tri puta vraćala gore. Peškiri, šlaufi, nešto za užinu… A da, cuclu sam zaboravila. Uh… Možda odlazak na bazen nije bio dobra ideja. Nema veze, provešćete se super, uvek je sa malom decom naporno, Vrnjačka banja je predivna leti, udahni… – neprestano sam ponavljala u sebi. Progutala sam sve moje male tenzije i pogledom ih tražila ispred zgrade kada mi se pogled sreo sa jednim krupnim crnim očima. I svet je stao… Kao na filmu…

U trenu se kao deja vu vratilo sve, unazad, mnogo godina. I stančić koji smo opremali, naša mala bašta, negde rasuti snovi… Čini mi se da sam videla i naš prvi poljubac, i svadbeni ples, i zagrljaj pri potpisivanju brakorazvodne parnice… Sve što sam potisnula i preko čega sam odavno prešla, neki drugi, proživljeni i jedva preživljeni život, sve brige i osmehe kao da je neko prosuo na moju glavu… A pogled traje, vreme stoji…

On za ruku drži dečaka i devojčicu sa očima identičnim njegovim dok se njegova supruga, kao i svaka majka male dece verovatno, takođe čeprkajući po tašni pita gde su joj neke stvari. Par koraka od mene, sa našom šestomesečnom devojčicom u naručju i trogodišnjim dečakom, stajao je moj muž. Ta zaleđena slika u mojoj glavi trajala je predugo, iako je verovatno prošlo samo nekoliko sekundi.

Da vam pojasnim – Ivan i ja smo se sreli, zavoleli, venčali, uživali… Imali smo mali stan i još manju baštu, ali i ljubav veću od neba… Falilo nam je samo jedno malo, majušno biće da upotpuni našu veliku sreću, ali nikako se nije dalo. Pokušavali smo, trudili se, nadali, ali ništa se nije dešavalo. Nadali smo se biće i posle prve, i posle treće godine. U sedmoj godini braka on je bio samo nesrećan čovek koga više ništa ne ispunjava, a ja još nesrećnija jer to ne mogu promeniti. Nismo se lečili. Nije želeo. Nije želeo o tome ni da govori. Jako se loše nosio sa tom činjenicom, kao i sa strahom „da možda nije do njega“. Jednog dana je samo rekao da više ne može i da želi da odem, da nađem sreću. Plakali smo tada oboje. Plakali smo i kod advokata kada smo se razvodili. Plakali su i advokat, i naši roditelji, i prijatelji… I to je to. To je sve. Od tolike ljubavi, sreće i zaista, mnogo lepih trenutaka iz zajedničkog života, ostalo je samo ovih par rečenica. I ovaj iznenadni pogled kojim me je sasekao kao mačem.

Ćutali smo kratko, onda se nasmejali. Pozdravili smo se kao dva stara dobra prijatelja. Kroz celo telo mi je prostrujala neka čudna struja. Njegovu sadašnju suprugu poznajem od ranije, on je sada imao priliku da upozna i mog Dragana. Između nas bilo je samo nekoliko koraka i nekoliko godina zajedničkog života koji su tu, lebde oko nas u vazduhu dok se slike u glavi neprestano smenjuju kao na nekom ubrzanom slajdu. I ne umem ni da opišem taj osećaj. Gledam čoveka koji mi je nekada bio sve, nekada davno u prošlom životu, onog sa kojim sam želela sve. Baš sve što sada imam!

Oboje smo danas bogatiji za po dva života… Ironija, svi su dobijeni iz vantelesnih oplodnji. Srećan je, vidim to na njegovom licu. Srećna sam i ja, vidim da to primećuje. Srećni smo kao nekada, kad smo bili jedno, samo sada sa nekim drugim ljudima. Rastali smo se uz obećanje da ćemo se čuti nekada. Znam da nećemo.

Nisam mogla da se ne zapitam šta bi bilo da smo makar pokušali, da smo se potrudili… Možda je on morao da bude jači, a ja upornija u tome da mu pružim veću podršku. Možda bismo uspeli… Možda je i ovo naš najveći uspeh…

Zagrlila sam svoju decu, uhvatila Dragana za ruku i prestala da se preispitujem da li smo još nešto zaboravili. Kao da je bitno, nećemo sitnim tenzijama kvariti dan. Idemo da stvaramo naše uspomene.

Ne žalim ni za čim, i ničega se ne kajem. Moja mala porodica ispunila je sve rupe koje su postojale u mom srcu i mojoj duši. Ne žalim ni za izgubljenim godinama, ne kada vidim da je i on srećan. Ništa danas ne bi bilo ovako da nismo postali samo uspomene iz nekih prošlih života.

Inspirisano istinitim događajem

Marijana Arizanović