Možda zato što sam bio jedan od govornika na konferenciji u Londonu održanoj krajem aprila, nisam vodio dnevnik o tom događaju, ali bio je to divan dan. Naslov moje prezentacije bio je: “Da li su deca dobro?”, a pokazalo se da su sve prezentacije to pitanje imale kao temu koja se provlači kroz njih. Celi dan su me pogađale mnoge stvari, ali za sada želim da se koncentrišem na prezentaciju dr V.J iz Centra za porodična istraživanja Univerziteta u Kembridžu. On je sa nama razgovarala o najnovijim nalazima longitudinalne studije koju Centar radi već osamnaest godina sa porodicama koje su koristile doniranje jajnih ćelije i spermatozoida, uključujući surogat u nekoliko slučajeva.

Deca čiji su roditelji bili otvoreni sa njima o njihovom začeću upitana su u uzrastu od 7, 10 i sada 14 godina kako se osećaju, s obzirom da su nastali iz doniranih ćelija, i njihovi odgovori su jasno pokazali da razumevanje šta znači biti donorski začet (u osnovi genetski nesklad između barem jednog roditelja i deteta) se razvija, samo vrlo sporo. Dr V. J je izvestio da, iako se deca od sedam godina često čine vrlo pozitivnim u pogledu svog začeća uz pomoć donora, veoma im je teško da objasne nešto o tome. U desetoj godini imali su osnovno razumevanje, ali tek sa četrnaest godina su u potpunosti razumeli što to znači. Mladi koji su učestvovali u istraživanju sada imaju osamnaest godina, a Kembridž tim će ih ponovo intervjuisati. Pretpostavljam da će tek u u ovim godinama (ili starijim) učesnici moći da kažu šta začeće uz pomoć donora za njih znači, za razliku od jednostavnog razumevanja nedostatka genetske veze.

Mislim da postoje brojne implikacije ovih nalaza. Prvo, i verovatno najznačajnije, važno je za roditelje i druge da znaju da samo zato što deca mogu da ponavljaju ono što su čuli od roditelja ili pročitali iz knjiga o donatorskom začeću i čini se da nisu zabrinuti u vezi toga, ne možemo pretpostaviti da u potpunosti razumeju šta znači biti začet uz pomoć donatora. To što im je udobno da pričaju i što su otvoreni o tome, divne su i dobre osnove, ali to je samo tračak u vremenu. Ne možemo pretpostaviti šta će biti u budućnosti na osnovu toga što su deca od sedam ili deset godina ravnodušna na činjenicu o njihovom začeću. Stvari se mogu promeniti i menjaju se tokom vremena. Ne nužno na loše, ali definitivno pokazujući mnogo više nijansi i ponekad ambivalentnost.

Spoznaja da deca još uvek imaju samo osnovno razumevanje donorskog začeća sa 10 godina takođe znači da oni roditelji koji ne govore značajnim osobama o detetovim počecima jer kažu da je to priča koju dete treba da ispriča, propuštaju važnu priliku da obezbede podršku zajednice za njihovo dete tokom godina u kojima je razumevanje deteta minimalno, ali raste. Nepošteno je očekivati od deteta koje još uvek ne razume situaciju da nosi teret objašnjavanja drugima, kada i sami znaju samo ono što su čuli od roditelja. Po mom mišljenju, odgovornost je roditelja da objasne onima koji treba da znaju (uključujući blisku porodicu, staratelje, učitelje i lekare) i u interesu njihovog deteta, dok dete nije dovoljno staro da preuzme tu odgovornost za sebe, možda u tandemu s roditeljem/ima neko vreme. Nedeljenje informacija moglo bi dovesti do toga da dete bude uznemireno time što ne može ispravno ispričati svoju priču i takođe zbunjeno zašto teta ili baka nisu znale. Znači li to da postoji nešto sramotno u vezi donorstva/ da li nešto nije u redu sa mnom?

Čini se da bi ovi nalazi na prvi pogled mogli potkopati sadašnju tradiciju otvorenosti o donorskom začeću s decom od vrlo rane dobi, ali mislim da je to pogrešno shvatanje. Razgovaranje sa detetom ispod pete godine ne samo da roditeljima omogućuje da se ispraktikuju i da se lakše izražavaju, nego takođe podstiče pristup „malim koracima“ s detetom, gradeći informacije tokom godina. Na taj način nema trenutnog šoka, a priča o tome kako je porodica nastala može biti među normalnim i svakodnevnim temama o kojima porodica razgovara (i smeje se).

Vratimo se na istraživanje u Kembridžu, uzorak je mali – samo se 44 od 56 adolescenata kojima je rečeno složilo se da raspravljaju o svom začeću – ali to može odražavati nespretnost četrnaestogodišnjaka. Studija takođe obuhvata samo heteroseksualne porodice. Međutim, to je jedina longitudinalna studija o osobama koje su začete uz pomoć donora, koja je ikada sprovedena i to je isključivo britanska studija, mnoga druga istraživanja ili studije su uglavnom američke. To je definitivno dobar početak i ja jedva čekam da čujem šta osamnaestogodišnjaci imaju da kažu.

Izvor: www.oliviasview.wordpress.com