Bole me kazaljke što stoje u mestu,

Bole me noći bez kraja i svitanja.

Bole me godine što tromo teku,

I strahovi koje ćutim, bez priznanja.

 

Boli me duša, prazna, izmorena,

Boli me telo na ivici snage.

Boli me dan koji bez osmeha ide,

Praznina što ne zna za zamene, druge.

Bole me pitanja: “Kad ćete?” “Zašto?”

A odgovora nema, ni blizu, ni jasno.

Boli me čekanje bez sigurnog cilja,

Prolaznost života u senkama vlasti.

 

Bole me stege, samoća što pritiska,

Boli me ono bez kraja i lica.

Boli me briga, da l’ ćemo moći,

Sumnja, da ljubav pod teretom ne klone.

 

Bole me tuđe radosti, rođenja,

Boli me smeh koji ne mogu da pratim.

Boli me tišina bez dečijeg plača,

Boli me što ne umem da se vratim.

 

Dragana Krstić

Izvor: Magazin Šansa za roditeljstvo