Insulin je hormon koji šalje signale našem mozgu o stanju našeg metabolizma. Insulin utiče na sve ćelije u našem organizmu – od jetre, pluća, kostiju do moždanih ćelija. Receptori insulina nalaze se i u polnim ćelijama – jajnicima i testisima, i na taj način imaju veliku ulogu u reprodukciji i utiču na njen smanjeni potencijal.

Prestankom reagovanja ćelija na insulin, kao posledica različitih stanja našeg organizma, ćelija postaje otporna, odnosno rezistentna na insulin. Dve karakteristike insulinske rezistencije su ključne:

• Kada insulin nema efekta na određene ćelije, odnosno ćelije ne reaguju na insulin
• Kada nivo insulina u krvi raste i veći je nego što je bio (hiperinsulinemija)

Previše insulina može izazvati insulinsku rezistenciju, koja je prepoznata kao osnova za mnoge bolesti. Kada ćelije mišića ili jetre postanu otporne na insulin, nivo glukoze počne da raste (tada mišići troše manje glukoze, dok jetra oslobađa veći nivo glukoze u krvi). Povišena glukoza izaziva viši nivo insulina i na taj način dodatno pokreće insulinsku rezistenciju.

Kod žena, insulin sprečava rad jajnika da testosteron pretvore u estrogene koji su neophodni za ovulaciju. Ovo pretvaranje hormona ugroženo je uz prisustvo previše insulina, a rezultat su jajnici koji proizvode previše testosterona a premalo estrogena. Ovaj poremećaj rada hormona karakterističan je za sindrom policističnih jajnika (PCOS), koji je prepoznat kao jedan od čestih oblika neplodnosti kod žena.

Normalan nivo insulina ukazuje na dobro zdravlje buduće majke, kao i na kvalitet njene ishrane koja je važna za rast i razvoj bebe.

Kod žena je reprodukcija mnogo složenija nego kod muškaraca. U toku menstrualnog ciklusa jedne žene dolazi do niza hormonskih promena koje utiču na rast i razvoj, a na kraju i na oslobađanje jajne ćelije – ovulacije. Ukoliko žena ostane trudna, njen organizam preuzima odgovornost i za rast i razvoj njene bebe. Taj proces nije završen čak ni nakon porođaja, jer telo žene, kao i njen hormonski status, nastavljaju da se menjaju što dovodi i do proizvodnje mleka, odnosno laktacije.

Insulin utiče na metabolički rast veličine i broja ćelija u organizmu, a u trudnoći utiče na rast placente, na razvoj dojki i pripremu za laktaciju, na nivo energije. Insulinski receptori na početku trudnoće rastu da bi pospešili sve ove promene, a po završetku trudnoće vraćaju se na normalne vrednosti. Zaključuje se da je žena u trudnoći prirodno otporna na insulin i da je u ovoj situaciji insulinska rezistencija zapravo dobar razvoj – zato se i naziva „fiziološka insulinska rezistencija“. Ipak, iako je telo u trudnoći rezistentno na insulin, on može ostaviti posledice na reproduktivni sistem žena što dalje može da dovede do neplodnosti, sindroma policističnih jajnika, gestacijskog dijabetesa kao i preeklampsije.

Kada tokom trudnoće žena postane otporna na insulin do te mere da insulin više nije u mogućnosti da kontroliše glukozu u krvi na normalnim nivoima – javlja se gestacijski dijabetes. Tada fiziološka insulinska rezistencija postaje patološka. Jedini vid sprečavanja ovog stanja je redovna kontrola glukoze u krvi. Najveći rizik za pojavljivanje gestacijskog dijabetesa je insulinska rezistencija koja je prethodila trudnoći, ali i starost trudnice i njena telesna težina, kao i porodična anamneza dijabetesa. Žene koje imaju gestacijski dijabetes su u sedam puta većem riziku da ovo stanje metabolizma kasnije razviju u dijabetes tipa 2.

Gestacijski dijabetes povećava rizik od razvoja jednog od najopasnijih i najsmrtonosnijih poremećaja u trudnoći, a to je preeklampsija. Usled ovih komplikacija ne samo da posteljica ne stvara krvne sudove, već i bubrezi majke gube funkcionalnost – prestaju da filtriraju i u krvi majke nakupljaju se toksini i višak vode, što dalje dovodi do povišenog krvnog pritiska. Promenjeni krvni pritisak majke zajedno sa insulinskom rezistencijom umanjuje protok krvi u tkiva majke kao i u placenti.

Preeklampsija koja se ne leči može dovesti do otkazivanja jetre i bubrega, kao i srčanih problema majke. Kada je smanjen dotok krvi u posteljicu, beba dobija manje hrane i kiseonika, što dovodi do smanjene porođajne težine od očekivane. Jedino rešenje za preeklampsiju je uklanjanje posteljice, što znači da će lekari izazvati porođaj ili uraditi vrlo rani carski rez kako bi sačuvali zdravlje majke. Ovakav porođaj može imati posledice i po majku i po bebu, što znači da trudnoća sa hiperinsulinemijom ili insulinskom rezistencijom mora biti pod pažljivim i stalnim nadzorom lekara.

Izvor: MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 13

Zabranjeno kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta, kao i slika iz Magazina bez navođenja izvora!