VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka: Sanja Mirković
Da li ste čuli za znakove kraj puta?
Možda, tamo davne 2008. godine kada mi je neko sasuo, bez trunke empatije u lice da verovatno nikada neću postati majka, a tek mi je bilo 18.godina, možda mi je sve delovalo poražavajuće. Možda. Možda sam bila previše mlada da shvatim neke stvari. A možda ipak ne.
Sa 18 godina, ustanovljena mi je dijagnoza endometrioze 4.stepena nakon velikih bolova, operacije jajnika i slepog creva. Saopšteno je nešto što niko ne treba da čuje. Tada borba počinje.
Nažalost, na svake dve godine se ponavljala priča. Endometrioza se vraća, jača, snažnija, progresivnija, a moje telo bespomoćno od konstantnih bolova i dijagnoza se lagano predaje. Nakon neuspelih prirodnih pokušaja zaćeća, upuštamo se u avanturu zvanu VTO.
Kao neko ko ima dijagnozu endometrioze 4-5 stepena recidivans, imam apsolutno pravo da se odmah uključim u VTO program, i sa svega 20-ak godina odlazimo, moj tadašnji momak, a sadašnji muž i ja, na put o kom nismo znali apsolutno ništa. Jedno je bilo sigurno: on i ja i želja za bebom.
Nakon jakih lekova, injekcija koje se primaju jednom mesečno, lekova koje su sa oznakom citostatik i nakon duge stimulacije terapijom za VTO i raznih problema, stižu tužne vesti. Suze koje niko ne može da razume, do samo žene koja žarko želi da zatrudni. Suze, bol, osećaj tuge, razara telo. Bože, kakva je to bol bila. Kada se samo setim. Svaki film, svaka pesma, svaka reč, svaka graja, cika, smeh dece te rastuži.
Nakon dužih problema sa endometriozom i više operacija, odlučujemo se na drugu VTO. Opet ništa. Bol… Bol koja razara dušu.
Usledile su ubrzo 3 inseminacije, razne sitne intervencije, još jedna operacija jajnike, creva, bešike… i opet ništa.
Dugih 10 godina borbe, čak 5 teških operacija, dijagnoza potpunog steriliteta na osnovu rezultata i parametara, i ja menjam sebe. SAMO SEBE.
Menjam svoj pogled na svet. Menjam svoje misli, menjam svoju dušu, menjam svoj osmeh. Menjam osećaj tuge i bola u “Sve se dešava sa razlogom”.Uči. Samo uči, govorila sam sebi. Počinjem da osećam svaki trenutak života, počinjem da osvešćujem sve oko sebe, da gledam one male, znate već, one najsitnije znakove kraj puta. Kao da ih anđeli šalju kako bi znali da niste sami.
Vidim nešto što drugi ne vide, osetim energiju, osetim svet oko sebe. Čitam. Samo čitam. Prija mi. Pomaže mi. Osetim da će doći, da mi govori da ga čekam, ali mirno, tiho i spokojno. Da čekam trenutak.
I osetila sam ga istinski. Kao da smo se on i ja negde već sreli. Govorim da sam trudna, zapisujem lepe stvari gde god stignem. Hemijska i parče papira, audio zapis… šta stignem i ne biram trenutak. Pišem priče kao da su se već desile. Ja vizualizujem i manifestujem.
Osećam da je trenutak da pokušamo ponovo nakon tačno 10 godina borbe za potomstvo. Spremna sam. Verujem!
Krećemo. Sve je spremno, a moj osećaj je “Idemo da to odradimo pa da se veselimo bebici“. Osećaj moći i znanja. Osećaj bezbrižnog koračanja vijugavim stazicama, stazama koje vode u moju sigurnu budućnost
Došao je dan kada se naš život menja. Reči “Čestitam! Uspeli ste! Blizanci!! Vaša beta je preko 12 000 !!”.
Aaaahhh, da, evo suze mi idu od sreće, a znala sam da me to čeka. Osećala da je tu. Radovala sam se i mnogo pre saznanja. Te reči nikada neću zaboraviti. Čekala sam ih 10 godina.
Danas, baš danas, 4.11.2020.godine slavimo naš prvi rođendan. Naš junak je pobedio. Prešao je sve prepreke i danas slavi veliki broj 1.
Sećate se pitanja o znakovima kraj puta? O anđelima? Ne napuštaju me nikada. Mi imamo.jednog anđela na nebu. Ta energija je uvek uz mene. Ovo je jedan od znakova – naleteti na vaš post, na današnji dan, na ovu temu, na temu koja je moj život okrenula naopako, a opet postavila baš tamo gde treba. Shvatate?
Želim da se zahvalim sebi što sam verovala u svoje telo. Što sam verovala u nemoguće. Što sam pomerila granice nemogućeg. Želim da se zahvalim mojoj bebi, Stefanu, što me je odabrao za majku. Mom suprugu što me je oženio bez obzira na dijagnoze. Što je sa mnom već 12 godina. Mojoj porodici na razumevanju i ljubavi koju su mi pružali. I veliko hvala Vama za ovu priliku, baš na ovaj dan. Da na rođendan mog života pišem iz dubine duše osećaje.
Dragi moji, ne znam Vas, pišem sve ovo kao da šaljem pismo Univerzumu. Da ode daleko… što dalje. Da moje reči nekome pomognu.
Stefane, srećan 1. rođendan, voli te tvoja majka.
