Svakodnevno razmišljam o tome da li je sada zaista moje vreme za pauziranje i da li je to Bog poslao neki znak da treba svi da napravimo pauzu, ne samo ja? Terala sam sebe da ne razmišljam o trudnoći i bebi već neko vreme jer je tako dobro – kažu ne misliš i onda se desi. Opustiš se. Lakše sve prebrodiš onda.
Uvek je bilo jako teško opustiti se. Podsećale su me slike beba, slike ultrazvukova, informacije o tuđoj trudnoći i sreći. Nije mi bilo lako da se nosim sa svim tim izazovima. Imala sam trenutke kada sam zaista želela da nestanem, da se pokrijem nekim velikim pokrivačem i da nestanem, a bilo je trenutaka kada sam uživala u životu, zaista istinski srećna i bez deteta. Život nam na poslužavniku nudi svakakvo voće – na nama je da biramo kog dana koje uzimamo za preživljavanje. Uživala sam u slatkoći i gorčini.
Ipak posle nekog vremena misao o detetu bi se sama stvorila i prosto nije nestajala bar neko duže vreme. Opsedala me. zamišjala sam i sanjala bebu u naručju. Činilo mi se da je nemoguće da sanjam. da se neko poigrava mojim osećanjima.
Svaki proces vantelesne oplodnje započinjala sam sa velikim optimizmom i sa jasnim ciljem – sada ću uspeti. Život me nije štedeo. Počela sam da razmišljam o tome da ne dobijam ono što toliko želim baš zato što toliko želim i da treba da prestanem da toliko želim. Glupo zar ne? Formula koja vodi ne znam ni ja gde ali meni je izgledala nekako logično. Nije mi se dalo nekako da se to ostvari koliko god se trudila. Kako da prestanem da želim toliko kad želim najviše? Trudila sam se sebi da objasnim da život može biti lep i ovako, da mogu da ostarim u lepoj ljubavi sa mužem, da možemo da putujemo, da možemo da usvojimo dete, da možemo mnogo šta…
Nikad nisam pomišljala na to da je život stvarno dragocen i ovako. Mislim nikad nisam stvarno istinski cenila sve što imam jer mi je uvek falio taj mali dodatak sreći. Kad čujem da je neko bolestan, da se neko bori za život – uvek pomislim da treba čovek stvarbo da bude srećan što je živ i da treba da bude zahvalan na onome što ima. Ipak, to me, iskreno, jako kratko drži. Često čujem ljude koji kažu – imaš jedan život, proživi ga. Uvek mi je to bilo zanimljivo jer sam sebi često govorila kako da proživim ako nemam dete? Kome ću ostaviti sve ovo za šta ginem i izgaram? Ko će ličiti na mene? Gde je moja svrha života? Kako da živim život tek tako bez mogućnosti one prave slike budućnosti?
Nisam želela da putujemo i trošimo dane već da svu energiju uložimo u nove procedure vantelesne oplodnje. Neću ni pominjati finansije jer je logično da su sve finasije u stvari bile usmerene samo na to. Sve što smo zarađivali davali smo klinikama i lekarima. Baš sve. Ostali novac je bio za puko preživljavanje. Naš moto je bio – da zaradimo za vantelesnu oplodnju, što je u stvari značilo da zaradimo za stvaranje našeg deteta. I nije nam bilo teško. Izgarali smo u toj borbi. Korak po korak se udaljavali jer su testovi govorili NE, NE i NE. Nije sada vaše vreme i tačka.
Tako je prošlo mnogo procedura. I onda se jedna procedura osmehnula. Pokazala pozitivan test. Neverica. Ukočenost. Zanimljivo je da nije bilo one euforične sreće. Mislila sam skakaću do plafona kad budem videla te dve crtice. Ipak nisam. Saznanje da sam trudna oduzelo je sve moje funkcije. Bacilo me u neki novi svet straha. Jer kada toliko dugo čekate dete, trenutak kad saznate da ste u drugom stanju jednak je fatamorgani. Čini vam se čarolija će nestati i ne smete da se maknete. Nešto kao lep san iz kog ne želite da se budite, ne želite da iko išta tu promeni.
Hm, zanimljivo je koliko sam dugo to čekala, a da se nikako nisam obradovala sada često razmišljam o tom trenutku. Preplavio me je nekakav čudan strah. Ubrzo se strah pretvorio u jezu, a onda i u užas. Posle nekoliko redovnih pregleda – zabrinut pogled doktora koji kaže da nije nešto u redu. Poželela sam da utonem u ginekološku stolicu i verujte vrlo realno sam osetila kako svet nestaje, kako vreme gubi značaj. Svet je stao. Pogled mog muža govorio je sve – raspadnuti smo na deliće, nestajemo polako. Iz ordinacije izlaze samo dva duha, bez duše, tela i osećanja. Dve senke. Nestao je jedan život toliko dugo čekan. Prosto nas nije hteo, nije nas želeo sada u ovom trenutku.
Na interevenciji sam doživela najstrašnije slike užasa. Shvatila sam da je negativan test posle vantelesne oplodnje lakši put do pakla od ovakvog istrzanja života iz tebe.
Nisam se oporavila još uvek ni danas. Računam dane i nedelje od tada. Iako izgleda da ne razmišljam, u mislima mi je svaki dan zamišljena beba koja bi sada već hodala, trčala i vukla me za ruku.
Morala sam da preokrenem ceo svoj svet da se potrudim da nastavim dalje jer druge mogućnosti nije bilo. Ne postoji način da zaboravite, prosto ne postoji. Postoji samo sledeći obrazac – zaista imamo samo jedan život koji trošimo, tučemo dane svaki dan, bili oni sunčani i kišni i borimo se za opstanak. Istinski. Životinjski. Za to da kad preživimo počnemo opet sve iznova, da mučimo sebe do krajnjih granica kako bismo došli do cilja. A cilj je beba.
Onda se desila pauza svima, kako rekoh na početku. Strašan virus pojavio se i počeo da nosi živote ljudi. Uplašili smo se istinski za svoj opstanak. Kao životinje iza kojih juri grabljivac, a mi trčimo i ne osvrćemo se. Zapitani smo i zabrinuti jer jedan život imamo u kom možemo da padamo i ponovo ustajemo. Možemo da razbijamo glave, kolena i noge ali da nastavljamo da trčimo. Možemo da se borimo. Možemo ponovo da imamo šansu. Shvatih stvarno šta znači imati jedan život – dat kao na tacni. Sa svim njegovim nedaćama i mogućnostima za naredne borbe, uspone i padove. Naravno u mom svetu – za nove vantelesne oplodnje i nove šanse da se dođe do bebe. U ovom životu. Uz malo odlaganja. Uz mali odmor. Kolektivni.
Nisam odustala. Nisam se predala. Nisam rekla dosta je jer znam da nije. Znam da negde tamo čeka jedan život samo na nas – da mu kažemo: Živote naš, gde si bio do sada?
