Pet sati je ujutru, ispraćam muža na put. Opet ide da radi u inostranstvo na nekoliko meseci. Uzimam test iz fioke, vidim da je istekao rok. Prošlo je dve godine od poslednje VTO, život nas za to vreme nije mazio. Nema veze, svejedno radim test. Danas je 11.dan od ET, htela sam da obradujem muža pred put. Gledam svaki minut u nadi da će druga linija početi da se nazire… Ništa.
Ljubim supruga za srećan put, on me grli i govori mi “Nećemo biti tužni”, klimam glavom. Ne krijem emocije od njega, ali ga poštedim kad osetim da treba. Zatvaram vrata i vraćam se u krevet, suze kreću da teku. Ne mogu se zaustaviti. Kao da sam izgubila nekoga koga nikada nisam ni imala… Ustvari, imala sam ga tih 11 dana, dok sam verovala da živi i raste u meni… Dok sam maštala. Osećam krivicu naravno, svaki put zbog nečega. Ovog puta sam dobila stomačni virus i bila bolesna svih 11 dana. Ukinuli su mi kortikosteroide i estrogen da bih mogla da se oporavim. Krišom sam nastavila da pijem estrogen jer nisam želela da ugrozim svoju bebu. Suze teku i teku.
Stužu mi poruke od kumova, šalju nam slike sa venčanja. Suprug i ja smo se juče venčali (pod maskama u doba korone) posle puno godina odlaganja. Na trenutak prestajem da plačem jer se prisećam koliko divnih ljudi imamo oko sebe i koliko lepih planova za budućnost. Koliko se suprug i ja volimo i koliko smo rešeni da stvorimo svoju porodicu ako ne na ovaj način, onda na drugi. Ustajem, brišem suze, umivam se i krećem do apoteke po novi test…
Već je veče. Čekam supruga da se javi da je bezbedno sleteo. Trudim se da zvučim normalno kad se budemo čuli. Ceo dan mi se smenjuju emocije. Red tuge, red besa, pa red apatije. Besna sam i na supruga. I što je otišao (iako znam da je morao), a i što mi je pojeo sladoled iz zamrzivača i nije kupio drugi, a meni je sada tako potreban. Oči su mi natekle od plakanja. Sutra će me na poslu ispitivati šta mi je. Ne znam da li mi je lakše da slažem ili da pričam istinu. I drugi test je bio negativan. Njega nisam gledala svaki čas, u nadi da će to nešto promeniti. Pogledala sam ga kroz 10 minuta. Pogledala sam ga jako dobro i sa svetlom telefona i na prirodnom svetlu i pod raznim uglovima… Kao učinilo mi se na sekund da se nešto nazire… Ne, definitivno ništa.
Ova kombinacija nije bila dobra ideja, u istom danu da se razdvojim od supruga i uradim test. I negativan test i odlazak supruga izazivaju tešku depresiju kod mene. Samo bih spavala i jela po ceo dan. O čemu sam razmišljala kad sam to odlučila? Valjda sam se nadala da će test biti pozitivan, pa da će mi biti lakše. Sve smo nekako na brzinu uradili ovog puta. Presekla sam i rekla nema više odlaganja, život prolazi. Prvo su nam godinama odlagali postupak zbog bakterija. To smo rešili hvala Bogu. Protekle dve godine kako isplaniramo proces tako se nešto loše desi…
Prvo se suprugu razboleo otac, pa mu je preminula majka, pa se on razboleo od svog tog stresa i to toliko da nije mogao da radi godinu dana i da smo potrošili svu ušteđevinu koju smo skupili za stan. Taman smo se malo oporavili i krećemo u proces, kreće i vanredno stanje… Opet odlaganje. Smiruje se situacija, ponovo planiramo, moj otac upada u komu iz koje se ne budi… Stres za stresom. Izlazi mi herpes koji jedva dijagnostikuju, antivirotici… U mojoj kancelariji na poslu pojavljuje se slučaj korone, izolacija 14 dana i antibiotici…
Borbe se stalno prepliću. Lakše bi bilo da je borba samo jedna jedina, za potomstvo, ali na žalost nije tako. U svom tom haosu mog univerzuma nalazim snage da budem zahvalna za ono što imam, za ono što smo postigli, za sve lepe stvari koje se dešavaju mimo onih loših. Za zdravlje dece u mojoj široj porodici i među prijateljima. Radujem se svakoj novoj trudnoći, svakoj rođenoj bebi i tuđoj sreći. Na ulici uvek nahranim životinje. Posebno sam slaba na mladunce, valjda u meni ključa majčinski instinkt. Zato i znam da kod nas u obzir dolazi usvajanje, zato što suprug i ja tako lako možemo da pružimo bezuslovnu ljubav bilo kom malom biću kome je to potrebno. Maštali smo o tome da usvojimo dete još pre nego sto šmo otkrili da imamo problem sa sterilitetom. Prvobitna ideja je bila dvoje dece, jedno biološko, jedno usvojeno. Pitam se često da li je vreme da podvučemo liniju i ovaj prvi korak preskočimo. Sve žene koje su usvojile su mi rekle da im je žao što su toliko vremena i emocija potrošile na VTO i da mogu da vrate vreme da nikad ne bi radile VTO već bi odmah predale za usvajanje.
Misli su mi zbrkane, ne mogu da razmišljam jasno i donosim odluke. Pogotovo ne sama. Svaka ćelija u telu mi luduje od velike doze estrogena i progesterona. Prijaju mi balade. Idu fino uz ove lude hormone i suze. Sestra mi pušta poruku na viber, teši me… Razmišljam koliko mi znači sva ta podrška familije i prijatelja… Zaista su svi divni, bodre nas i hrabre, ali kako oni mogu da shvate svaki deo onoga kroz šta prolazimo? Nikako. Najviše mi znači podrška supruga. Mislim da samo on može da razume kako se osećam i samo on shvata koliki teret nosim na sebi.
Jutro je, 12.dan posle ET-a. Spremam se da idem da uradim betu, pa da produžim na posao. Od jutros nisam plakala. Nisam optimista što se bete tiče, ali svakako moram nalaz da pošaljem klinici. Sestra mi javlja da nam je tata jutros preminuo. Gušim se u suzama i krećem sa sestrom do bolnice …
