DONACIJA – TEMA O KOJOJ SE VIŠE NE ĆUTI
Tema donacije i dalje je tema o kojoj se ne govori mnogo. Mnogo dece u Srbiji dobijeno je iz doniranih reproduktivnih ćelija ili embriona. Većina parova o tome ćuti, najčešće kriju da su dete dobili uz pomoć donacije. Zašto ćutimo? Šta nas plaši? Okolina? Komentari drugih? Komentari onih koji ne razumeju, koji nisu bili tamo gde smo mi? Da li se bojimo osude društva? Osude deteta? Šta konkretno krijemo? Posegnuti za donacijom reproduktivnih ćelija, ili embriona, ne može biti i nije hir. Nikako. Parovi uglavnom posle više neuspešnih pokušaja, ili nakon konstantovane jasne medicinske slike da nemaju svoje reproduktivne ćelije, donose tešku odluku da pokušaju sa donorskim ćelijama. Uspeh vantelesne oplodnje sa donorskim materijalom značajno je veći, pa nam se zato, ponekad, čini da su inostrane klinike mnogo uspešnije, iako nije tako. Udruženje Šansa za roditeljstvo godinama se zalaže da utaba put parovima kojima je donacija jedina opcija da dobiju dete. Zato smo razgovarali sa parovima koji s ponosom govore da su koristili doniran materijal kako bi ostvarili trudnoću. Njihove priče će vas raznežiti, izmamiti vam osmeh na lice i biće vam jasno da se dete, bez obzira na genetski materijal, voli celim srcem, bezrezervno.
Ja sam Aleksandra Vukomanović i imam 32 godine. Sa suprugom Sinišom (33) sam u braku 6 godina. Reč porodica je reč koja za mene znači stabilan i ispunjen život. Energija i snaga – baš to je porodica. Imala sam sreću da nađem osobu koja ima iste poglede na život i porodične vrednosti kao i ja. Suprug i ja smo ovo doživeli kao naš problem, pa smo jedno drugom bili najveća podrška. Sada se osećam ispunjeno, ali ponekad sve ovo deluje i dalje nestvarno. Stvarnije je otkad sam počela da osećam svakodnevno pokrete bebe. Trudim se da potisnem strahove koji su me pratili i da jednostavno uživam u trudnoći. Presrećni smo što nam se posle svega što smo prošli, konačno otvorio put da se ostvarimo kao roditelji. I vrlo predano, gotovo štreberski, pripremamo se za tu ulogu. Trudim se da me bilo kakvi komentari “brižnika” ne dotiču. Dete jeste moje, ja ću ga nositi 9 meseci, dati mu krv, roditi, ja ću ga voleti od mikroskopske tačkice u zidu materice, pa do kraja života. Kada na ultrazvuku prvi put čujete otkucaje srca, sve nedoumice, sumnje i loši komentari u vezi sa donacijom jajnih ćelija ostanu daleko iza vas.
Kako je sve počelo?
Pokušavali smo preko godinu dana da zatrudnimo. Kako nam to nije polazilo za rukom, uradili smo analize i suprugovi nalazi su bili uredni, dok je kod mene potvrđen problem smanjenog broja jajnih ćelija. Jedan doktor, koji nas je tada primio, dosta šturo i krajnje nezainteresovano u hodniku, ispred ordinacije, prokomentarisao je da se najverovatnije radi o prevremenoj menopauzi. Taj momenat je za mene bio momenat totalnog beznađa. Činilo se da apsolutno ništa ne može da se uradi. Potražili smo, ipak, još jedno mišljenje i dobili potvrdu da dijagnoza jeste prevremena menopauza i da su zalihe jajnih ćelija slabe. Tada nam je objašnjeno da postoje načini da se trudnoća dogodi. Tada smo prvi put čuli za postupak donacije jajnih ćelija. Osetili smo ogromno olakšanje, jer rešenje za naš problem, ipak, postoji. Dve godine smo prikupljali različite analize dok nismo počeli. Vantelesnu oplodnju o trošku države nismo uopšte radili, a vantelesnu oplodnju sa doniranim jajnim ćelijama smo radili u Pragu samo jednom, i jednom je i bilo dovoljno – uspelo nam je iz prvog puta.
Kako ste se odlučili za donaciju jajnih ćelija?
Znali smo da se donacija još uvek ne radi u našoj zemlji. Počeli smo da se informišemo o klinikama u inostranstvu i za dva meseca je odrađen transfer embriona sa donatorskom jajnom ćelijom. Uspelo je iz prvog puta. Delovalo je potpuno nestvarno. Kao da se to nekom drugom dešava. Nismo verovali da smo tako brzo došli do čuvene dve crtice na testu. Želim da napomenem da prvo pitanje koje treba postaviti sebi jeste – koliko jako želiš da se ostvariš u ulozi roditelja? Posle odgovora na to pitanje svaki dalji korak se nameće sam od sebe. Za nas dileme nije bilo, ovo je bila naša šansa koju smo oberučke prihvatili.
Kako izgeda procedura sa doniranim jajnim ćelijama?
Dobijate spisak analiza koje treba da uradite, zatim popunjavate formular sa slikama i ličnim podacima oba supružnika, a onda klinika traži donatorku koja po fizičkim karakteristikama najviše odgovara karakteristikama buduće majke. Donatorke su mlade devojke, nepušači i prolaze iscrpna zdravstvena testiranja. Kada se donatorka pronađe, počinje se sa hormonskom terapijom pripreme endometrijuma i usklađivanja ciklusa sa donatorkom. Na dan punkcije jajnih ćelija (aspiracije) koja se radi donatorki, partner ostavlja uzorak sperme i radi se oplodnja. To se računa kao nulti dan. Petog dana se vrši transfer dobrih embriona. Klinika za koju smo se odlučili, garantovala je dobijanje dva visoko kvalitetna embriona. Nakon transfera se miruje 30 minuta. Za potvrdu trudnoće putem krvi potrebno je sačekati dve nedelje.
Kako se suprug nosio sa ovom procedurom?
On nije imao nikakvih moralnih dilema. Bio je zahvalan da rešenje postoji, a to čije gene će dete nositi, nije mu bilo bitno. Najveća briga koju je imao je bila briga za moje zdravlje. Nudili su mi jake hormonske terapije pre donacije, a sve bi to bilo uzaludno.
Koliko vam je bitna genetika?
Bitna mi je u toj meri da beba bude genetski zdrava. Uopšte ne patim za tim da mora da nosi moj genetski potpis, jer se dete voli zato što je željeno i zato što zaista predstavlja krunu ljubavi.
Da li ćete detetu reći da je iz doniranog materijala ili ne?
Zahvalni smo što živimo u vremenu kada je moguće ostvariti trudnoću uz pomoć potpomognutih tehnika, što postoje dovoljno humane i osvešćene žene koje doniraju svoje jajne ćelije i smatramo da je to nešto što treba propagirati kao dobru stvar. Ako se o tome ne priča, stiče se utisak da je to nešto sramno, a nikako nije. Sa detetom, svakako, planiramo da budemo iskreni i otvoreni po pitanju svega, pa tako i po ovom. Naravno, za svaki razgovor postoji vreme i mesto, a mi ćemo sačekati odgovarajuće.
Da li je bolja opcija anonimna ili neanonimna donacija?
Smatram da je anonimna donacija bolja opcija sa strane pravnog, odn. zakonskog aksekta, ali i sa strane etičkog aspekta.
Kako izgleda jedna borba za bebu?
Iscrpljujuće. Borba uzima ono najbolje od nas, našu snagu, energiju, vreme, a vraća nam samo strah i neizvesnost. I pored toga treba živeti punim plućima, uživati s partnerom i najbližima, putovati, izlaziti, učiti. Ne treba dozvoliti da sterilitet postane centar oko kog će se vrteti ceo život.
Dokle žena, po vašem mišljenju, treba da čeka na donaciju?
Svako bira svoj put i srećom živimo u vremenu gde svako ima pravo na svoj izbor. I ako dođe do željene trudnoće sa svojim genetskim materijalom posle mnogo stimulisanih i neuspešnih pokušaja, ne treba zaboraviti da tom detetu treba zdrava majka. Kod žena koje su u kasnijoj životnoj dobi presudnu ulogu ima i vreme, a vreme ne može da se pauzira. Zato treba razmisliti šta tačno, kako i koliko želite i dobro se informisati o svim opcijama.
Mislite li da se o donaciji dovoljno zna i dovoljno govori u Srbiji?
Apsolutno ne. Imam utisak da je ceo taj proces stigmatizovan, da se o tome priča “ispod žita”. Treba da postoji sistem jake podrške, počevši od nadležnih institucija. Zbog pritiska okoline je teško ženama da prelome i da započnu proces sa doniranim ćelijama. Žene u našem okruženju se često susreću sa pitanjima i komentarima koja duboko zadiru u njihovu intimu, a kada se pomene donacija jajnih ćelija kreću komentari da to neće biti njeno dete, već dete njenog muža i “tamo neke žene”. Postoji i pritisak koji se vrši na muškarca u stilu – Šta će ti takva žena, koja ne može da ti rodi dete?. Ne mogu, a da ne pomenem finansijski momenat – proces je mnogima nedostupan, mnogi parovi dižu kredite, prodaju automobile i stanove, pozajmljuju se. Sve to može negativno da utiče na par koji se bori. Smatram da opšta neinformisanost i neadekvatna podrška države prave najveće barijere.
Koja je vaša poruka za sve čitaoce?
Naoružajte se strpljenjem i ne očajavajte. Smejte se, šetajte, uživajte i ne obazirite se na zlurade komentare. Živite život kako samo vama odgovara. “Obzirne” komšije, šira familija, kolege i poznanici ne dele sa vama vaše brige i borbe, nisu u vašoj koži, pa zato i ne treba da imaju prava na bilo kakvo mišljenje koje može da vas obeshrabri. Na kraju krajeva, vi ste ti koji donosite odluke za sebe i svoju porodicu.
Aleksandra Vukomanović
Priča publikovana u MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 8
