Ustanem ja jutros i započnem svoj ritual. Uvek ujutru kažem sebi: Ana, ti si lepa! Tvoj život je savršen.
To radim čim ustanem. To je obavezno. Otvorim oči, pogledam u muža i odmah se nasmejem. Volim što je tu, volim što je svanulo. Volim što je pored mene, što leži baš tu. Onda skočim iz kreveta, govorim svoju mantru dok gledam u svoje izvajano telo i spremam se. Umivam se i pijem svoju prvu jutarnju kafu. Volim da gledam kroz prozor dok pijem kafu i volim, bre, da zapalim cigaru ujutru, uz kafu. Onda se obučem i počinjem da se šminkam. Obožavam šminkanje. Crtam po sebi i ulepšavam se, zagledam svaku linijicu na licu dugo. Mazim svoje obraze i svoje čelo, svoju kosu. Gledam se u ogledalo. Pokušavam da nađem nepravilnosti. Pustim neku laganu muziku i pokušavam da bar 10 minuta budem svoja. Baš onako – svoja! Moj muž uglavnom ustane malo kasnije. Volim da skuvam kafu za oboje, da ga čeka. Petar tako voli. Nije mi teško, obožavam da mu udovoljim.
– Ljubavi, danas imamo zakazano kod čika doktora. Nisi zaboravio? – pitam kroz osmeh dok on još drema.
–Nisam, srce! Nisam, znam. Idemo da pravimo bebu! – odgovara mamurno.
–Daaa! Idemo! Jedva čekam! Beba će da bude kao ti, je l tako? Baš će da ima tvoje oči! Namerno! I tvoj osmeh! – kažem veselo.
–Neće, ljubavi. Biće medena kao ti! Imaće tvoj nosić i tvoje okice… – dok to priča, ljubi me nežno po vratu, a meni srce skakuće. Osećam, majke mi!
Spremam se i izlazim iz stana. Nežno mu spuštam poljubac na usne. Već je obučen i spreman. Volim kad nosi odelo, lepo mu stoji. Pomišljam u sebi kako je stvarno lep, onako – baš! I kako mi je dalje lep. Volim kad spustim usne na njegove i kad osetim njegovu bradu kako me grebucne.
Ulazim u auto i naravno upadam u gužvu, a već kasnim na posao! Ne nerviram se! Pevušim neku pesmicu koja se vrti na radiju. Zovem ga telefonom jer mi već nedostaje. Zovem da samo to kažem. Javlja se brzo ali po glasu čujem da je već u nekoj gužvi. Stigao je na posao. Smeši mi se i ja to osećam. Kažem da moramo da krenemo oko 15h jer imamo zakazno u 16:15h, a to u stvari znači da izađe ranije s posla, da otkaže sastanak ako ima ili šta već, ne zanima me puno. Bitno je samo da budemo tačni. Ovo nam je prvi pokušaj i znam da ćemo uspeti da dobijemo bebu. Čekali smo neko vreme, uradili sve analize i sada je naš trenutak. Svi naši prijatelji imaju bar po jednu bebu, samo mi još uvek ne.
Nisam sebe baš uvek zamišljala kao majku ali nekako sad je red, sad bih volela. Sad se podrazumeva. Znate ona rečenica: “Beba je kruna njihove ljubavi”. E, baš to! Vrti mi se sve to po glavi dok lagano pomeram auto 5 na sat.
Sve žene su ga htele, a on je sada samo moj! I on želi bebu sa mnom. Pa šta ako se nismo venčali, meni je to formalnost. Čista formalnost. I njemu isto. Volimo to ovako – živimo zajedno već 3 godine u najlepšem delu grada, imamo veliku terasu i lep stan. Imamo već odvojenu sobu za bebu, samo sada držim tamo moje krpice dok ne stigne bebac. Zovem ga “muž” jer on to jeste za mene – moj Petar!
Sedim u autu i dalje dok mi misli naviru, a kolona se ne pomera. Još mirišem na njega, osećam na koži njegov miris jer je sinoć poželeo da me stisne uz sebe čim sam legla u krevet. Stiskanje se pretvorilo u još jedan odličan sex. Nikad sa njim nije loše. Uvek je odlično. Toliko se trudi da zadovolji sve moje potrebe da sam svaki put na sedmom nebu. Tako je bilo i sinoć. Nasmešim se ženi koja pretrčava ulicu baš u tom trenutku, jer me zaustavlja u mislima koje me vode negde duboko u prošlu noć. Sećam se ruku svuda po telu i mog odličnog orgazma. Uvek završi u mene jer se nadamo čudu. Znam, znaaam… nije moguće, ali eto. Zašto uskratiti trenutak? Zašto? Lepo je maštati. U trenutku kad doživljava vrhunac uvek izgovori moje ime – kaže Ana! Onako glasno i jako. Obožavam taj trenutak.
Stavljam naočare za sunce jer ne vidim ništa i navlačim onaj isti osmeh koji obeležava moj celokupan život. Nikad nisam na život gledala kao na borbu već kao na uživanje. Uživala sam u svakom trenutku. Moji roditelji su profesori na fakultetu, pored njih i njihovog, zaista, lepog braka uživala sam u detinjstvu. Jedinica. Sva ljubav je bila samo za mene. Sve igračke. Sva pažnja. Roditelji su me kasnije dobili. Ah nee, ne zato što su imali problema da me dobiju, već zato što su jurili karijeru. Kada sam otišla na studije kupili su mi stan i brinuli o meni baš onako kako treba – s puno ljubavi. Oni su ostali u manjem mestu a ja sam došla u veliki grad. Bila sam zaista srećno dete, srećna tinejdžerka i srećna devojka. Naravno, bilo je tu svakakvih trzavica, ali nikad krupnih stvari koje bi remetile moju konačnu sreću. Sećam se kad sam prvi put probala džoint – ma uživala sam. Smejala sam se dodatno, a moja drugarica Lana je tada rekla: “Ana, ti ne možeš biti srećnija s travom jer si ti stalno srećna i nasmejana. Nema to efekta kod tebe, ne može da ima.” Smejale smo se zajedno do suza. Uveseljavala sam ljude, stalno zbijala neke šale a moja kuća bila je uvek, ali uvek puna ljudi. Stvarno su svi voleli moje društvo.
Posle fakulteta mama me je odmah zaposlila i sada radim kao dizajner enterijera za jednu veliku firmu. Petra sam upoznala (a gde drugde) nego na putovanju. Volim da putujem. Putovala sam s roditeljima dosta, pa sa prijateljima, jednom i sama, i više puta s momcima. Stvarno mislim da je ceo moj život, u stvari, jedno veliko putovanje. Kad su nailazili problemi nikad ih nisam približavala srcu, a i nije ih bilo nešto puno. Ukoliko ih nisam sama rešavala – pomagali bi roditelji, uvek su bili tu.
Najteži trenutak u životu bio je kada mi je umrla baka. Mamina mama. Plakala sam danima. Nisam mogla da zamislim život bez nje. To je bilo kad sam bila tinejdžerka. I dan danas kad se setim nje – zaigra mi srce. Stalno je govorila: “Ana, budi srećna! Ana, budi srećna!” Možda je ceo moj život takav jer me je ona učila tako – da budem srećna i radujem se, ali stvarno se radujem, malim stvarima.
Kako se pojavio ON? Hm… Pa, jurile su ga druge, a on je hteo samo mene. Posle kratkog zabavljanja počeli smo i da živimo zajedno. Volimo slične stvari, slušamo istu muziku, volimo ista mesta, imamo toliko prijatelja da nam nikada nije dosadno, i naravno – on ima mene, uvek srećnu i nasmejanu. Nisam jedna od onih žena koje zvocaju, koje ispituju, koje su u stanju da kukaju neprekidno i bez prestanka. Imam svoj svet – svoj posao, svoje prijatelje, roditelje, imam njegovu ljubav – pa zar to nije najbitnije? Čemu kukanje zato što je ostavio čarape gde im nije mesto? Čemu kukanje jer je kasno stigao s posla? Ne kukam i ne prekorevam ga. Naravno, dešavalo se da se posvađamo, normalno. Tad se uglavnom osmehnem jako. Niko nije imun na moj osmeh, pa ni Petar. Teško je svađati se sa mnom. Ne umem, a i ne želim.
Neko je toliko jako zatrubio iza mene da sam prestala da dišem. Misli su stale. Gužva je, čoveče!!! Ne možemo se maknuti brže! Ovo je Beograd! Opusti se! Nije život ovih 20 minuta! Nervozan neki čovek… Gledam ga u retrovizoru i ne vidim ni jedan jedini signal nervoze – samo drži volan i pritiska sirenu, onako opušteno. Prekinuo me je u mislima. Jeste li čuli da se bes prenosi kao zaraza? Bukvalno! Ako on meni prenese sad to – ja ću preseći taj lanac ali ako prenese taj bes nekom drugom samo zato jer stiska sirenu na automobilu – možda će se neko drugi iznervirati pa nastaviti lanac besa. Mislite o tome – treba prekinuti taj lanac. Nasmejem mu se iako znam da me ne vidi.
Da, putovanja… Petar i ja smo se upoznali na putovanju, rekoh već. Putovale smo Lana i ja jedne zime u Bansko na zimovanje. Odlična ponuda je bila – 15 dana za neke sitne pare. Dosta naših ljudi tamo ima. Skijaju, smeju se i ispijaju kafe. Sunčaju se. Iza jednih takvih naočara za sunce – ugledah njega. Par puta smo se sretali po kafićima, nije to baš tako veliko mesto, a onda počeli malo da ćaskamo. Bio je sa nekim društvom. Mnogo njih. Nas dve same. I tako nekako, korak po korak – Petar i ja posle samo par dana završismo u njegovoj hotelskoj sobi. Predivna noć, puna alkohola, dima i poljubaca. Kad smo se vratili u Srbiju mislila sam da se neće javiti. Videla sam kako ga gledaju druge žene i mogao je da ima svaku koju je hteo. Ipak, veza se nastavila. Mic po mic, par meseci kasnije poželela sam da bude stalno pored mene. Živeo je kao podstanar, radio u nekoj malecnoj IT firmi i imao bezbroj drugara sa kojima je ispijao pivo. Ja sam pitala, ja sam rekla.
– Ajd pređi kod mene, ionako si stalno tu… Kad nisi tu ideš sa Božom na pivo ili si na poslu? Šta misliš? – i nije se dvoumio. Doneo je svoja dva kofera u moj stan od 70 kvadrata a ja sam jedva čekala da odvojim u plakaru mesta za njega.
I tako je počelo. Evo, sad ima već 5 godina kako živimo zajedno. Posle dve godine počeli smo da pravimo bebu. Aktivno svake noći. Posle dve godine počeli su njegovi prijatelji da dobijaju bebe i zovu na cepanje bele majce, počela su krštenja, svadbe i svašta nešto i često sam išla u kupovinu bebećih stvari. Hteli smo i mi. Mislim, on je prvi pitao. Sećam se kao juče da je bilo. Bilo je to posle krštenja Božinog sinčiča. Došli smo kući i Petar, onako, ko grom iz vedra neba ispali:
– Ana, ajmo i mi da pravimo bebu.
Malo sam se zbunila, ali ne mogu da lažem sad, bar sebe, da nisam razmišljala o tome. Jesam. Naravno – nasmejala sam se i odmah sam ga odvela u sobu da isprobamo kako se to radi. Već taj prvi snošaj za mene je bila trudnoća. Prvi put u životu osetila sam tako nešto. Ciklus nisam ni očekivala. Zvala sam Lanu da joj kažem da sam sigurno već trudna. A što ne bih bila? Kad sam videla krv na gaćicama iznenadila sam se više nego kad me je pitao da pravimo bebu. Šok. Pa onda suze – samo par komada jer sam pomislila da je bio pobačaj – to je bila moja prva misao. Uzmem brzo telefon i kalendar menstruacije, pogledam i vidim – tačno na vreme. U dan. Moj ciklus…
I tako je krenulo – iz meseca u mesec. “Razbijali” smo se od sexa, svaki dan, ne samo u one dane i ponovo ništa. Realno, nije nam bilo teško, imali smo razlog. Pokušavala sam ja i da dižem noge uz zid. Čitala sam svašta. Pila sam i neke čajeve. Ipak, svakog meseca tačno u dan dolazila je ta prokleta “veštica”.
Nisam se potresala, Petar nije ništa pitao. Samo kratko: – Jesi dobila? Ja se onda nasmejem i kažem: –Jesam, ljubavi. Tu završimo razgovor. Nismo se dali, imali smo neko prećutno i nasmejano odbijanje prihvatanje problema. Tako bih to nazvala. Lana je umela da me zapitkuje, kao “Ima li nešto novo?” , pa se onda nasmeši. Kažem joj kratko – nema i završim razgovor. Onda tračamo i smejemo se glupim devojkama s YouTuba i Instagrama. Pretresamo koleginice s faxa koje su se poudavale za debile i tako… Naši obični razgovori.
Konačno sam stigla do firme. Ulazim i srećem direktora koji me merka iz daleka. Vidim mu taj masan pogled. Mrzim kad sam plen. Ulazimo zajedno u lift. Pita me neke gluposti o nekom projektu koji sada radimo a meni se čini da ga to uopšte ne zanima, već bi samo ćaskao sa mnom ovako blizu. A lift – bože mili, tačno dve osobe da stanu i to jedva, pripijene jedna uz drugu. Kad smo se tako lepo ispričali svako ulazi u svoju kancelariju i ja zaboravljam na njega potpuno. U sebi se nadam da ga neću ni videti danas – ne želim baksuza blizu sebe, idem na bitan pregled kod čika doktora. Ponovo misilim o Petru dok ispijam drugu obaveznu kafu u kancelariji.
Dan na poslu kao dan na poslu. Mene klijenti vole. Uvek nosim svoj vedar duh i ispunjavam im želje. Dizajniram jako dobro, rekla bih, i sa mnom je lako dogovoriti se. Brdo klijenata je došlo zbog mene u firmu i zato nikom moj otkaz nije dobar izbor. Danas izlazim ranije jer idemo na kliniku. Samo ću poslati mejl da znaju i toliko. Znam da mi ne mogu ništa.
Zovem Petra oko 14h da vidim da li kreće, njemu treba više vremena da stigne. Ja utrčavam u auto i probijam se ponovo kroz gužvu. Nalazimo se ispred klinike, tako smo se dogovorili. Stžem na vreme i stojim ispred. Neću ulaziti dok on ne stigne. Pripremila sam sve analize koje mi trebaju, negde su u torbi. Ugledam ga kako hoda ka meni. Izgleda umorno. Grlimo se jako i ljubimo a onda ulazimo unutra. Prilazim pultu polako i smešim se maloj medicinskoj sestri koja je obučena u zeleno. Ona priča telefonom ali mi maše glavom i znam da to znači da sačekam. Petar me drži za ruku, zalepljen je za mene. To mi pruža sigurnost. Sestra završava razgovor i obraća mi se:
–Anaaa! Pa kako ste? Jeste sigli? Evo sad ćete vi. Još malo, neka nam je gužva. Sedite malo. Sedite. Prozvaće vas Marija.
–Daaa! Evo nas! Mi došli po bebu! – smejem se na glas.
–Ma samo sedite! Brzo će! – odgovara dok merka mog Petra. Vidim to vrlo jasno ali mi ne smeta. Petar je ne primećuje. Zalepljen je za moju ruku kao lepkom.
Okrećem se i vidim punu čekaonicu. Nema mesta za sedenje. Ma, ionako sam htela da pušim ispred. Okrećem se ka Petru i kažem mu da ću izaći da pušim, on se smeši onako ironično u fazonu – moraš li sad? Osmehom mu kažem da moram i izlazim. On ostaje unutra.
Izlazim ispred ushićena, ne nervozna, na korak sam do bebe! Evo nas, stojimo ispred klinike, unutra je laboratorija u kojoj će napraviti našu bebu sa Petrovim očima. Smejem se u sebi. Kako je život čudan…
Napolju je previše toplo, ali uživam u svakom povučenom dimu cigarete jer volim ovaj trenutak, moram da ga upamtim. Dan kada smo počeli. Pričaću detetu tako – stajala sam ispred i zamišljala te, par minuta pre početka celog procesa. Prilazi mi Petar i počinje da me ljubi po vratu jer zna da to volim. Onda mi šapuće: – Smrdiš na cigarete, ali meni je to tako sexy.
Gledam ga pravo u oči i razmišljam – Bože, kako ga volim! Naslanja se na zidić pored i gledamo se tako nekoliko sekundi. Telefon mu je u ruci, u drugoj ruci ja. Virim kroz staklo da vidim da li nas poziva sestra, ali ne vidim ništa čudno.
–Unutra je gužva, klima radi ali je pretoplo. Bolje da stojimo ovde. A i lepši mi je pogled. Nema nikog osim tebe.
Obavija me rukama oko struka dok se ja migoljim i šapućem mu:
– Petreee, videće nas neko. Nije mesto za ovako nešto. Odbijam iako mi prija.
– Moram do toaleta. Video sam gužvu i ispred toaleta ali moram. Pušta mi ruku i ulazi unutra. Ostajem ispred da povučem još neki dim iz cigarete.
Vrata se zalupe i ostajem sama. Samo ja i moje misli o bebi, o mojim roditeljima koji će se radovati kad vide unuče. Skakaće od sreće, znam to. Misli mi prekida poruka na telefonu. Pogledam ka zvuku i vidim Petrov telefon. Nikada nisam buljila u njegove poruke niti pozive. To mi je bilo prvenstveno nekulturno. Ipak, sada je poruka počinjala sa “Ljubavi…” Videlo se na zidiću. Sunce je tuklo baš u tom pravcu i nisam mogla lepo da razaznam slova niti reči, ali je bilo potpuno jasno da je to Petrov telefon i da je prva reč u sms poruci “Ljubavi”. Hm…
Ne razmišljajuću uzimam telefon i otvaram poruku. Piše: “Ljubavi, kad završiš – javi se. Čekam.” Na kraju sms-a onaj smajli-poljubac. Ukočena gledam u sms. Vraćam telefon na zidić. Baš onako kako je i stajao.
Skamenjena sam, ali ne dozvoljavam sebi da se nerviram. Misli kreću da se nižu.
Pre 15ak godina imala sam neku upalu, jaku upalu. Danima me snažno boleo stomak i moji roditelji su se zabrinuli. Otišla sam kod lekara u privatnu kliniku, kod drugarice moje majke. Bila je tako divna, meka i imala je tako divan glas. Obučena u onaj beli mantil, smirena i jednostavna. Rekla mi je: – Imaš upalu jajnika, nije strašno. Nosila si neke kratke majce? Go stomak? Hodala bosa? Smejala sam se i odgovarala sa NE na svako pitanje.
– Draga moja Anči, pa znam te od kad si bila mala. Oduvek si bila mali vragolančić. Mora da si se nahladila negde, je l? Imapš upalu jajnika. Nije strašno. Malo ćeš se utopljavati, malo nekih lekića i brzo će proći.
Tako je i bilo. Brzo je prošlo. Nije bilo strašno. Sad se i ne sećam svih detalja. Sećam se da je bilo nekako bezazleno i sećam se da je moja majka tiho govorila, nikad se nije ljutila: ,,Jao Anči moja, pa čuvaj se dete. Ne nosi tako kratke suknje, go stomak. Ali ne brini, biće sve u redu.” I bilo je. Stanje se smirilo, bolovi su nestali. Upala jajnika se smirila.
Sledeći put kad sam posetila maminu drugaricu u privatnoj ordinaciji desetak godina kasnije. Došla sam posle rutinskog ginekološkog pregleda sa nalazima u ruci. Inače, vodim računa o svom zdravlju i redovno idem kod ginekologa godinama, od kad znam za sebe. Kompanija u kojoj radim organizuje svake godine obavezan sistematski pregled i tad uzimam pun paket – uradim sve. U vaginalnom brisu mi je pronađena ureaplasma, samo tako su mi rekli. Niko dalje ništa nije objašnjavao. Ukucala sam u google čim sam napustila ordinaciju i svašta pročitala. S tim istim papirom otišla sam kod mamine prijateljice.
-Anči moja, vragolanko. Koliko se dugo nismo videle? – isti je mekan glas to izgovarao ali lik je bio potpuno drugačiji. Nosila je i dalje beli mantil, ali delovala je tako staro i smežurano. Pomislila sam da kažem nešto ali umesto toga samo sam se nasmejala.
-Tu sam, teta Daro. Evo ja došla. Imam neku ureaplasmu u brisu pa sam došla da vidim kako da rešimo, – govorim kao da to nije ništa. Za mene i nije ništa. Rešiće teta Dara.
-Ma šta imaš, mila moja? Da vidim! Daj ovamo – uzima mi papir iz ruke.
Gleda kroz naočare duže nego inače, bez ikakvih komentara. Okreće se ka meni i nasmejano kaže:
–Ma Anči moja, rešičemo mi sve to, ništa se ti meni ne sekiraj.
Prepisala mi je lekove i ja sam tako smirena, jer je teta Dara rešila sve, izašla iz ordinacije.
Lekove sam pila tačno u određeno vreme svakog dana više od mesec dana. Plus probiotike. Nije mi ništa smetalo toliko niti sam nešto osećala. Samo mi je bilo nekako bezveze da ne mogu da pijem alkohol. Ispostaviće se malo kasnije da je ta ureaplasma uništila moje jajovode, da je možda upala jajnika uticala isto na to. Ne znam tačno, samo znam da su jajovodi bili potpuno neprohodni i da spermići mog Petra nisu mogli da stignu do moje ćelijice. Izgleda da su njegovi spermići našli put kod neke druge žene…
Izgleda da teta Dara nije rešila baš sve. Radila sam neko snimanje jajovoda i pokazalo se da jajovodi nisu prohodni. Tako je pisalo na otpusnoj listi. Privatna klinika, lepa, lepo sredjena, svi lepo obučeni a tako namrgođeni. Niko nije ništa objasnio. Samo su mi dali papir posle snimanja, koje je, uzgred, prošlo super, i rekli: – prijatno. Platićete dole, imate i doplatu za deksason koji smo vam dali. Sišli smo dole, Petar i ja, platili sve, sa sve doplatom i izašli. Ja sam bila zbunjena. Niko ništa nije objasnio, ali sam se nasmejala i pomislila da verovatno nije ništa strašno toliko. Eto sad lažem, lažem jako i gnusno. Uplašila sam se. Lažem samu sebe a to ne moram. Uplašila sam se ali sam sebi rekla – dobro, baci osmeh na lice sve će biti u redu. Pozvala sam majku i rekla joj šta piše. Moja majka je profesor na pravnom fakultetu, nije lekar, ali poznaje lekare. U glasu sam joj primetila zabrinutost ali, kao i uvek, nije pokazala. Rekla je: – Anči, ne brini, rešićemo!
I nisam brinula. Nisam brinula odmah. Brinula sam u toku te noći. Iščitala sam sve na internetu o tome i shvatila da moji jajovodi nisu dobri i da prirodno verovatno neću moći da zatrudnim. Zvali su me mamini prijatelji, nekoliko njih, vrsni stručnjaci gienkolozi, tražilio da im čitam nalaze u slušalicu i svi su vrlo smireno govorili isto – pa dobro, na vantelesnu oplodnju, nema šta. To je sad napredovalo. Ti si mlada. I tako sam ja to i shvatila – ima rešenja. Nije strašno. Ne sekiramo se!
Od te noći, kad sam plakala i jecala, obećala sam sebi da više neću razmišljati o tome. Petar me je verovatno jedino tada u životu video da jecam. Ujutru sam ustala, nasmejala se, skuvala kafu i nastavila sa svojom mantrom – život je tako lep. Nikada se više nisam vratila na to.
Moji roditelji obezbedili su vrlo lako novac za vantelesnu oplodnju. I za mene je problem bio rešen. Petru je bilo jasno šta to znači ali nije mnogo komentarisao. Znao je da to ne volim. Lani ništa nisam rekla. U stvari, nikom ništa nisam rekla. Pravila sam se kao da dijagnoza ne postoji.
Mama mi je sredila pregled kod najboljeg stručnjaka, kako je ona rekla. Spremila novac i krenuli smo. Petrov spermogram je bio ihaaa – više nego idealan. Imao je spermiće da napravi tuce dece. Smejali smo se tome. Milioni njegove dece plivaju ali ne mogu da nađu put.
Sve ovo motam kroz glavu dok gledam u njegov telefon i neotvorenu ali viđenu poruku.
Posle dijagnoze zapušenih jajovoda Petar i ja nikada nismo razgovarali posebno ozbiljno o deci. Tada mi je rekao da to ništa ne menja, da ostajemo zajedno bez obzira na sve i zavukao odmah ruku ispod moje bluze. Mislim da sam jedino tada odbila sex s njim. Nije mi bilo do toga tada, tog dana, te večeri. Nisam bila tužna, samo mi nije bilo do toga. Ureaplasmu nije imao nikad, svi njegovi nalazi bili su odlični i sve ih je uradio bez pogovora, bez dvoumljenja, bez kukanja i bez reči. Često smo se zezali na račun davanja njegovog uzorka, uzimanja briseva, čekanja rezultata. Ali on kao da je uvek bio siguran da je s njim sve, ali baš sve u redu. Nikada me nije pogledao loše, nikada nije rekao nešto loše… Jednostavno, nismo pričali o tome nakon saznanja da su mu jajovodi neupotrebljivi. Moja majka je došla na večeru s mojim ocem jednog dana i saopštila da je donela 5000 EUR za našu vantelesnu oplodnju. Ostavila je na trpezarijskom stolu kovertu i rekla da je zakazala prvi pregled kod najboljeg stručnjaka u subotu u 13h. Nije nas presirala, umela je prosto sve to da izvede vrlo suptilo i vrlo lepo. Rekla je samo da ukoliko ne želimo ne moramo da idemo, da preskočimo. Moj otac nije komentarisao celu situaciju, samo je grickao salatu dok je Petar sedeo kao ukopan. Nakon njihov odlaska razmenili smo samo par rečenica.
– Idemo li u subotu? – rekao je Petar nekako poluozbiljno, pokušavajući da oceni šta ja želim.
-Idemo. – kratko sam rekla.
Posle toga smo vodili ljubav dugo i nežno. U subotu smo posle doručka otišli na kafu u naš omiljeni kafić, a odatle direktno kod doktora koga i sada čekam, ispred čije klinike saznajem da me Petar vara.
Doktor je pogledao sve analize tada, pregledao mene na ultrazvuku, rekao mi da je moja majka zvala, nahvalio nju kao vrsnog stručnjaka prava i rekao kako mu je ona mnogo pomogla nekad, u nečemu. Pojma nemam o čemu se radilo. Ali nije me ni zanimalo baš toliko. Moja majka je zaista dobra žena i pomagala je mnogima. Predložio je vantelesnu oplodnju što pre, dok smo još mladi, prepisao neke tablete. Marija, medicinska sestra koja je sedela pored njega, donela je odmah te pilule, napisali su mi nekakvu šemu stimulacije i rekli da dođem na kontrolni ultrazvuk 17. juna u 16:15h. To je danas. To je sada. Posle ovog ultrazvuka, ukoliko je sve u redu, čekamo moj ciklus i počinjemo s terapijom. To je bio moj, Petrov i doktrov savršen plan za pravljenje naše najlepše bebe s Petrovim očima.
Niko, ali niko, osim mojih roditelja nije znao da se pripremamo za ovaj postupak. Nisam želela da govorim ljudima i samo sam se smeškala na pitanja kad će beba i kad ćete vi? Čekala sam da to bude sada. I sada čekam da se on vrati iz toaleta i da uđemo u ordinaciju.
Vrata se otvaraju i Petar izlazi. Telefon je i dalje na istom mestu gde ga je ostavio. Pokušavam da glumim istovetnost. Da ne izgledam drugačije i nisam sigurna koliko u tome uspevam. Na lice navlačim moj osmeh i izgovaram:
–Život je tako lep, Petre. Vidi kako je danas sunčano napolju. Mi smo ovde, ispred klinike, čekamo našu bebu. Treba čovek da shvati da je svaki dan mnogo bitan, da uživa više, da voli, da ne brine puno. Ja ne brinem, znam da će sve biti super, je l da? – smešim se i dalje.
Petar je izašao polako, sunce mu je zatvorilo oči. Pogledao me ovlaš i uhvatio se za torbicu da izvadi svoje cigarete. Zapalio je cigaretu i gledao u mom pravcu, odmeravao me je. Osetila sam to.
-Unutra je haos. Gužva ko na stanici. Red je za toalet. Ljudi nemaju gde da sednu. Kakva je ovo neorganizacija! Koliko je sati? – rekao je sve to jako smireno.
-Pojma nemam, ali izgleda da ćemo čekati još. – pokušavam da budem smirena.
Ne govorim ništa o njegovom telefonu niti o sms poruci. U trenutku se okreće ka stubiću i ugleda telefon. Polako ga uzima u ruke i gleda. Treperi mi srce. Tražim na njegovom licu nešto čudno, neki pomak obrve, bar da vidim da mu je neprijatno. I dalje se smešim i pravim luda, iako mi svaki sekund izgleda ko večnost. Polako otključava telefon – pogleda u telefon, zaključava i vraća u džep. Ni pogrešan pogled, ni drhtanje ruke. Ništa. Onda pita:
–Telefon mi je ostao ovde? – pita pomalo, ali pomalo i jedva zabrinuto.
–Da. Čini mi se. Nisam obratila pažnju.
–Je l zvonio? – pita onako usput.
–Hm... mislim da jeste nešto zvrckalo – jedva izustim kroz osmeh. Pokušavam da izgledam nezainteresovano.
Prilazi mi polako, hvata za struk i ma koliko me to sad bolelo, ne guram ga od sebe. Tiho mi šapuće na uvo:
– Hajmo unutra, prozvaće nas. Idemo da pravimo bebe.
Ulazimo bez reči. Unutra je i dalje gužva, isti ljudi. Nisam ni obratila pažnju koliko je puno. Ljudi su svuda. Pogledom prelazim preko čekaonice i hodnika u potrazi za slobodnom stolicom. Vidim ženu koja cupka nogom u ritmu kazaljke na satu. Sedi na pola stolice bukvalno. Napeta je i namrgođena. Da, to su baš oni ljudi koje ne volim. I da ima slobodno mesto pored – ne bih sela. Ne treba mi ta negativna energija. Ona ne gleda u mene, ne gleda ni u koga. Gleda u pravcu ordinacije i čini se da ne trepće. Izgleda tako napeto. Pored nje je čovek koji drži telefon. Sedi kao u kafani. Moj Petar me vuče za ruku da krenemo napred kroz hodnik. Polazimo napred ali ljudi su svuda, naslonjeni su na zidove, ima ih ispred toaleta, na pultu. Svuda. Nema mesta. Nalazim nekoliko slobodnih centimetara da se naslonim na zid. Petar stoji preko puta mene. Gledam ga pravo u oči i smešim se. Lep je, zaista, kako bi mu neka žena odolela? Pored mene stoji žena, takođe naslonjena na zid u dugoj širokoj haljini, sama. Izgleda da čeka sama. Bacam pogled na stomak, ali ne – nije trudna. Možda rana trudnoća, ko zna. Bulji u telefon i bukvalno ne vidi nikog oko sebe. Laktamo se ali njoj to ne smeta jer posvećeno kuca poruke i čuje se onaj zvuk – fiju, fiju, fiju… Poruke odlaze i dolaze. Žvaće žvaku tako glasno da mi smeta, ali ima taj tupi pogled u telefon da joj ni ne vidim lice. Razmišljam koliko li sada žena ima u ovoj klinici koje je prevario muž? Da li sam jedina?
Stojimo bez reči u masi, kao u autobusu, i posle dužeg vremena osećam nervozu. Prolaze minuti i minuti. Petar ni jednom nije uzeo telefon i to mi je čudno, a možda samo previše merim njegove pokrete i poglede. Moj telefon je nem. Ne znam ni gde je. Niko me ni s posla nije zvao. Ne želim da gledam imejlove sada. U torbi mi je haos, tu su valjda svi papiri, razmišljam… Da li da sada proveravam? Odustajem jer nemam mesta da mrdam. Sestra koja stoji za pultom neprekidno prevrće neke papire po pultu i nešto gleda po čekaonici. Vlada neka čudna tišina par minuta, a onda se ponovo čuje komešanje, telefoni, žvakanje, razgovor iz ordinacije. U sekundi susretnem pogled sa sestrom za pultom. Pogleda me milo i nasmeši se. Pokaže mi rukama po čekaonici kao da želi da kaže – puno je, šta da radim, a onda i slegne ramenima. Nasmejem se, ipak nekako hladnije nego inače i trepnem dugo, kao da želim da joj dam do znanja da ne brine, da je sve ok. Petar i ja se ne dodirujemo, ne gledamo. Osećam daljinu odjednom. Misli mi naviru – ko je ta žena, s kim me vara, šta to nije u redu s nama, kako nisam videla ništa, kako nisam primetila, šta sad da radim…
Odjednom čujem sestru kako viče: Marković Ana, Marković Ana! Ponavlja to sve glasnije. Petar me vuče za ruku i ulazimo u ordinaciju.
Sestra Marija ulazi ispred nas, hoda vrckavo nekako. A onda ulazimo i Petar i ja. Doktor nas čeka raširenih ruku, kao da čeka goste na slavi.
–Anči!!! Pa jeste sigli? Kako ste mi? Izvini, molim te, što ste čekali. Petre, izvini i ti. Gužva je danas, ali sve stižemo. Ništa ne brinite. Šta smo rekli za danas, da se gledamo na ultrazvuku i dogovaramo početak, tako? Marija, dajte mi njenu istoriju.– sve to govori u jednom dahu, brzo i spretno. Kao da je pripremio taj govor. Kao spiker koji čita idiota, eto baš tako. Ja se smešim sve vreme i gledam ga pravo u oči, bukvalno fokusiram. Nisam ni sela, a Marija mi je već pokazala gde da legnem, iako sam već to znala. Ulazim prvo u kabinu, svlačim se i zagledam svoje telo. Mrak je u ordinaciji. Niko me neće videti a treba da prošetam do stola za ultrazvuk. Vrckam kroz ordinaciju ali ni Petar i doktor, pa ni Marija, ne obraćaju pažnju na moju liniju. Ležim raširenih nogu, doktor se približava stolu na rotirajućoj stolici i već u sledećem trenutku osećam sondu unutra. Hladna je – to me zagolica i nasmeje.
–Ana, nešto si mi ćutljiva. Ne progovaraš? Ali osmeh je tu i dalje! Nećeš me prevartiti – gledamo u ekran koji očitava moju utrobu. Zanimljivo je jer se čuje i neki zvuk. To ja progovaram iznutra, iz stomaka: Muž me vara, moj Petar ima drugu, neću decu, neću vantelesnu oplodnju, neću ništa. Želim samo da otrčim u najbližu kafanu i napijem se s Lanom i sve joj ispričam. Dok su mi ove misli proletele kroz glavu, sonda je već bila van, svetlo upaljeno a ja u kabini za presvlačenje.
–Petre, jesi spreman da postaneš tata? Kako ide na poslu? Ej, trebaće mojim prijateljima neki sajt, pa ako može tvoja firma da pomogne… Setio sam te se jer znam da smo prošli put pričali, ti si u IT sektoru, tako?– pita doktor kao da smo došli na poslovni sastanak.
–Da, da. Ma šta god vam treba, tu sam. Ne bavimo se mi baš izradom sajtova. Mi smo programeri, radimo aplikacije, ali naći ću vam nekog. Nije problem. Nego kako stojimo s ovim našim? Je l sve u redu? Pravimo bebe? – pita Petar kroz osmeh, sasvim smiren i onako šarmantan. Uvek mu je to palilo.
Ja se nasmejem glasno i kroz zube iscedim – Da, doktore, čekamo našu bebu! Počinjemo, je l?
–Anči, koliko vidim ovde po nalazima, a i ovde na ultrazvuku – spremni smo. Sad, kad krene ciklus, dolaziš ovde drugog dana od početka krvarenja i dobijaš terapiju. Ciklus će po onome što vidim uskoro. Tako da za par dana zovi i dođi. Terapiju primaš jednom dnevno, možeš sama da se bockaš u stomak, a možeš da dođeš i ovde da primaš, kako je tebi lakše.
–Malo me je strah da se bockam sama. Bojim se igle. Bolje ovde. – kažem kroz blagi osmeh
–Ja ću ti davati injekcije! – lupi Petar.
–Kako ti? – zbunjeno pitam
–Pa ja ću. Što da ne? Znaš da je moja majka medicinska sestra, gledao sam, naučiću. Nije to tako strašno. – objašnjava samouvereno.
–Anči, ako on to može, najbolje tako. – dodaje doktor dok Marija maše glavom iza.
–Pa dobro, nek bude tako. -složim se jednostavno. Ionako mi misli lutaju, nije mi to sad bitno. – A šta primam od terpije?
–Ova dva hormona: Gonal F i Menopur – ništa ne brini. Sve sam napisao. Čekamo ciklus i krećemo! – radosno reče doktor kao da on čeka bebu a ne mi.
Mašemo glavama i Petar i ja. Petar izgleda tako zainteresovano, tako moćno u tom odelu. Pri tom, upija svaku reč doktora i u jednom trenutku čini mi se kao da se doktor samo njemu obraća, a da Marija i ja statiramo.
–Anči, nešto mi ti nisi ti. Ti uvek pričaš, smeješ se, cela ordinacija ječi kad si ovde. Je l se ti to plašiš? Ajde, ajde… biće to super. Igle su malecne a vi ste mladi i zdravi, biće to super. Videćete. – već ustaje i ide ka vratima. Jasno mi je da moramo napolje. Buljuk ljudi čeka, nema vremena za nas previše. A ja bih rado ostala unutra, bar još malo.
Petar se zahvaljuje, rukuje se s lekarom i stiska mu ruku, a onda se pozdravlja i sa Marijom koja trči da ga dodirne. Ja se okrećem i smešim svima i govorim nekoliko puta – Hvala, hvala, vidimo se, vidimo se…
Motam u glavi – znači kad krene krvarenje, drugi dan dolazim ovde i onda počinjemo. Tako? Tako? Na trenutak sam zaboravila na sms. Ma ko će misliti sada na sms kad smo na korak do bebe. Ipak, ne smiruju se misli… Tumbam po glavi ko bi mogla biti ta žena. Ko? Videla sam da piše gore neko ime na S ali nisam pogledala do kraja. Nisam smela. Neko na S čeka Petra da se javi. I zove ga “ljubavi”? Kad? Kako? Kako to nisam primetila? Kako ništa nisam primetila? Da li sam bila previše zauzeta sobom? Koliko to traje? Kako da pravim bebu s čovekom koji me vara?
Izlazimo iz ordinacije i sudaram se sa čovekom u crno-beloj trenerici. Sudaram se jer nekoliko puta ponavljam hvala, hvala i gledam u doktora i Mariju. Ne gledam gde idem. Udaram pravo u njega. On me uhvati za ramena da ne padnem i pogleda me oštro – u fazonu: gusko, gde ideš? Gde gledaš? Šta radiš? Izvinjavam se i smejem se u isto vreme. To ga dodatno iznervira, moj smeh. Dune nekoliko puta kroz nos i nastavi besno dalje. Petar zastane i pogleda ga namrgođeno. Stoji, čeka da se čovek u trenerici okrene kako bi mu nešto dobacio. Ali on nastavlja, ide kroz ljude i ne okreće se. Izlazimo napolje. Nismo platili ništa. Sve je uračunato. Sestra s pulta nam je mahnula samo i to je bilo to. Završili smo.
Stojimo ispred.
–Gde si parkirao? – tupo zvučim, kao bukva.
–U garaži, a ti? – on zvuči nervozno.
-Ja sam dole, malo niže. Blizu sam. – odgovaram malo pokunjeno ali ništa primetno. Jedva čekam da se raziđemo i već hodam ka kolima.
–Čekaj, ljubavi, čekaj, nisam te poljubio.– mazi se Petar.
–Srce, vidimo se kod kuće uskoro pa ćemo se ljubiti, ok? – cedim i nastavljam da hodam.
Ostaje da stoji na ulici nekoliko sekundi. Jasno mu je da nešto nije ok ali ne zna šta. Ne znam da li sumnja da sam videla poruku. Ne znam ništa. Znam samo da želim da odem od njega trenutno, da se udaljim. Bojim se – reći ću nešto, a ne želim.
Tražim ključeve od auta po torbi i nailazim samo na papire. Shvatam da nikakav papir nisam dobila od doktora iako smo imali pregled. Torba je puna raznih nalaza, briseva, nekih hormona, ima i tableta, cigareta, šminke… Sve je tu, ali ključeva nema. Konačno pronalazim ključeve i ulazim u kola. Palim auto i vraćam osmeh na lice.
– Ana, Ana – govorim sama sebi na glas, – život je lep, Sve će biti u redu. Nasmej se. Nije tako kao što izgleda. Videla bi. Primetila bi nešto da je to istina. nasmej se, Ana! – gledam svoje lice u retrovizoru i vidim suzu u desnom uglu oka. Jednu. Brzo je obrišem. Popravljam šminku i krećem. Nisam mnogo daleko od strana. Brzo stižem. Sve će biti u redu.
U stanu već zatičem Petra, uleteo je u kupatilo i čujem tuš. Konačno sam sama sa svojim mislima. Sedam u dnevnu sobu i počinjem da plačem. Razmišljam o svemu unazad. Film ide, ne mogu da ga zaistavim. Želim ali ne mogu. Žene su ga oduvek želele. Nije odoleo nekoj. Verovatno je to zbog toga što ne mogu da rodim. Ma sigurno je. Možda ima i dete s njom, ko zna. Oduvek mu je bilo čudno kako je nekako naprasno odlučio da pravimo bebu. Kao da nije razmišljao mnogo. Kao da mu to nije bitno. Trudim se da mislim na proceduru koja me očekuje ali misli su mi daleko otišle. Ja ih stalno vraćam ali ne ide, idu gde one žele.
Razmišljam o tome zašto želim dete? Koliko ga želim? Koliko volim Petra? Kakva je moja ljubav prema njemu? Kakva sam ja žena koja može tako olako da prećuti prevaru? Pa druga bi neka već napravila lom, svađala bi se s posledicama. Sigurno bi otišla. Ne bi ni ostala na pregledu. Ne, ne bi prećutala. Da li sam sigurna u sve to? Da li mu i dalje verujem? Možda ta poruka uopšte nije od neke žene? Možda se kolega zezao pa poslao poruku… Mada, videla sam neko ime na S kraičkom oka. Moram biti sigurna u sve ovo. Najbolje da sve proverim i onda odlučim. Najbolje tako. Volim svoj život i ovako bez dece, ali decu želim s njim, ne sa bilo kim. Ne želim dete samo radi deteta. Nikad nisam imala izražen taj majčinski instikt posebno. Moja ideja je bila da dete dobijem baš s Petrom. Da li sada sve pada u vodu? Da li da sve obustavim?
Petar izlazi iz kupatila svež i mokar. Osećam njegov miris koji izlazi iz kupatila.
–Ljubavi, stigla si? Odmah sam uleteo u kupatilo. Znao sam da ćeš poželeti i ti pod tuš – kaže nekako smireno. Onda se okrene ka meni, pogleda me i primeti da nisam OK. Vidim po pogledu da slede pitanja.
–Pa, šta ti je? Nešto nije OK? Ti si to plakala? Je l to zbog vantelesne oplodnje? – pita me milo i gladi očima.
–Ne, ne, ne znam… – odlučujem da ne progovorim još uvek. Ta odluka je pala u sekundi.
–Ajde, bre, biće super. Molim te da ne brineš ništa. Čemu suze? Pa zar ne treba da se radujemo? – kaže veselo.
Krajičkom oka vidim njegov telefon na trpezarijskom stolu pored ključeva i torbice koju nosi. Merkam trenutak da ga dohvatim i pogledam sve ali sada nije taj trenutak. Samo treba da izdržim i da glumim još malo i onda ću sve proveriti. Samo da me ne provali. Obrisaće sve.
Uveče je želeo da vodimo ljubav. Nisam mogla. Bila sam isuviše uzrujana. Vadila sam se na vantelesnu oplodnju i hormone. Kad se uspavao čvrsto, uzela sam polako telefon sa noćnog stočića. Pobegla u kuhinju i počela da prelistavam.
Bilo je tačno 1 izjutra. Istražujem a sve vreme sebi govorim – smiri se, smiri se, biće sve ok. Ulazim u poruke. Vidim: piše – Saška. Otvaram i vidim prepisku.
Dođi. Kad stižeš. Evo me. Dolazim. Čekam te već neko vreme. Sama sam. Hoćemo na kafu? Ajmo do našeg mesta? Jesi uspeo da se izvučeš? Ne mogu ovako više. Želim da budem sa tobom sada.
Čitam samo njene poruke. Njegove ne gledam, preskačem ih. Njima ću se posvetiti kasnije.
Shvatam da je to-to. Nisam pogrešila. Raspadam se. Plačem glasno i moja mantra ne pomaže ni malo. Ulazim u spavaću sobu, palim svetlo i počinjem da vičem tako glasno da Petar skače iz kreveta. Držim njegov telefon u rukama i urlam. Nikada sebe nisam videla takvu. Nikada me Petar nije video takvu. Ja sam žena koju je neko izdao, ja sam žena koju je neko prevario i nemam meru ni u čemu. Ne moram ni da je imam sada.
–Kako si mogao???!! Koliko ovo traje? Da li si me ikada i voleo? Lažeš me, sa mnom ideš na kliniku a viđaš se sa nekom drugom?! Zašto? Zašto? Ti si me slomio. Uništio si me! Uništio si nas!!
Petar je bledo gledao u mene. Tako u gaćama. Stajao je preda mnom ogoljen, bukvalno i gledao me, bez reči. Po pogledu sam mogla da vidim da je sve tačno – da ima drugu, da nas je izdao i da mu je žao. Nije se čak ni bunio, ništa nije rekao osim:
–Izvni…
Počela sam da sakupljam njegove stvari u neku torbu, da bacam unutra bez reda. Želela sam da ode. Da nestane, da ga ne gledam, a s druge strane, želela sam da ga zagrlim, da me voli, da kaže da nije tačno ništa od toga, da je sve ovo samo san. Ipak, nije to uradio. Gledao me i dalje.
– Znao sam da ćeš kad tad saznati, želeo sam da saznaš… samo nisam znao kako da ti kažem. To mi ne znači ništa. To je glupost. To je ništa. To je neko nebitan. Ti si bitna. Samo ti si bitna. – rekao je nekako tiho, ne baš uverljivo dok je hvatao svoje stvari i gurao u torbu.
-Ana, mi planiramo porodicu, radimo na bebi, idemo na kliniku… to je nešto veće. Ti i ja imamo nešto, želimo nešto zajedno… Ja te volim. Stvarno volim samo tebe i ne volim nikog drugog. Ljubav je ljubav. Sex je sex. Izdao sam te. Molim te oprosti mi. Molim te…
Gledala sam izbezumljeno. Još da oprostim? Posle svega što sam dala, učinila i uradila. Sa dva kofera je ušao u moj život. Bože kakvi ljudi postanemo u svađi. Najgori. Iz nas izbija ono najgore. Ne prezamo ni od čega. Jezik samo stvara reči koje usne izgovaraju i sve to zajedno ne koristi mozak. Sve reči uvežu se samo sa jednom emocijom – želimo da povredimo osobu. I ja sam želela da ga povredim. Jako. Jer, bila sam povređena. Iz mene je izašlo ono najgore.
–Tebi ja da oprostim? Da oprostim? Ko je ta žena? KO? – prodrala sam se iz sveg glasa i nisam se zaustavljala.
–Kupi prnje i napolje. Ne trebaš mi. Ne želim s tobom ništa više. Do pre par sati želela sam sve. Više ne želim ništa. Želim samo da odeš. Da nestaneš. Da te nema u mom životu. Da se ne sećam ničega. Kako sam bila glupa!! O, kako sam samo bila glupa! Ja ništa nisam videla. Ništa! Ili sam možda videla a pravila sam se luda? Ma, napolje izađi sada i ne javljaj mi se više.
Vikala sam bez prestanka satima. Svašta sam izgovorila. Želela sam da ga povredim, zaista. Bolelo me je sve. Kad je izašao iz stana pala sam na krevet i jecala dugo. Onda sam uzela čašu i nasula prvi alkohol koji sam našla. Popila sam nekoliko čaša i u suzama, onako pijana, zaspala. Misli su letele i dalje. Nisu prestale. Pomislila sam u nekoliko navrata na dete koje smo mogli dobiti i to baš sada. Nikako mi nije izlazilo iz glave zašto se baš sada to sve desilo? Zašto sam baš ispred klinike videla tu poruku? Kako nisam ranije nešto osetila! On čak nije ni poricao, nekako mi se činilo kao da mu je sada lakše. Razmišljala sam kako je otišao kod nje. Pravo tamo. U taj “njihov” stan ili šta već. Ali toliko sam jako želela da to sve izbacim iz glave da nisam nikako htela da prizivam scene u glavi, kako bi to izgledalo. Možda sam ja uvek bila nasmejana, možda nisam vršila pritisak nikada i sigurna sam da nam je bilo lepo svih ovih godina ali znao je da prevaru nikad ne bih oprostia. Zaključak je bio – ne voli me. Nikad i nije. Zašto je onda želeo dete sa mnom? Zašto sam onda u svakom dodiru osećala njegovu ljubav? U svakoj reči? San je prosto sam došao i pao na moje oči…
Ustanem ja ujutru i započnem svoj ritual. Popijem kafu sama sa sobom i kažem sebi – Ana, kako si lepa danas. Bolje izgledaš nego juče. Iako izgledam očajno, iako su oči upale od plakanja.
Ana, prvo ćeš se urediti a onda ćeš javiti da ne ideš na posao danas. Nakon toga, pozvaćeš kliniku i otkazaćeš sve. Posle toga zoveš roditelje i govoriš im da dolaziš na ručak. Tada ćeš im reći sve. Onda ćeš razmisliti o – šta u stvari ti želiš, kako želiš da živiš i da li stvarno, zaista, želiš dete. Sada? Sa nekim – bilo kim… nije važno… Da li ti, Ana, želiš, dete? Sve si imala, Ana, uvek si imala sve, a ništa nisi tražila… Radovala si se svemu i uživala si uvek. Ne daj da te sada sve ovo uništi. Razmisli, Ana, sama. Bez pomoći ikoga.
– Ne, ja ne želim dete sada.
Autorka: Sandra Jovanović
Zabranjeno kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta bez navođenja izvora!
