Veruješ li u čuda? Ja verujem. Oklevala sam dugo, ali verujem.
Baš ništa ne vidim da će se promeniti na bolje, ne vidim nikakav izlaz i mojoj duši mogu dozvoliti da veruje u čuda jer jedino ona mogu nešto promeniti.
Kako vreme prolazi sve ostaje isto, isti problemi, ma sve ni mrvicu ne promenjeno. Kao poslednji ludak radovala sam se koroni u smislu eto malo više vremena da se priča, da se dogovori, planira i pokrene posle, ali…
“Korona dane” sam provodila užasno, baš zbog svojih očekivanja. I do sada sam imala „brata“ a ne muža, ali sada sam shvatila da će tako i ostati i da ja nemam muža. U situaciji u kojoj sam, ne bih rekla da je „brat“ rešenje, ali ta navika i moja klonulost su me nekako naterali da to tako prihvatim. Neki ljudi baš ne umeju da odu. Da, ja to ne umem. Pojavljuje se neka analiza zašto je to tako, pravdanje…. A time ništa ne dobijam. Opet povratkom kod svojih, gde smo svi ranjeni istim oružjem, mislim da bi mi bilo još teže.
Zahvalna sam Bogu što me pogleda ponekad i počnem da radim sa decom i tada se osećam najdivnije na svetu, ali to kratko traje. Posle živim u sećanjima, a i današnja deca su neka čudna deca, pa me potraže, iako im više ne predajem, i rasplaču me. Rasplače me to moje pružanje ljubavi, njihovo primanje i saznanje da sve to traje dok ne odu negde dalje, a ja ne dobijem neki novi posao i neku drugu decu. Mislim da bih bila divna majka jer ih učim o svemu, ali Bog mi to nije dao.
Razmišljala sam o svim varijantama, o usvajanju, o svemu i svačemu, ali ništa. Rečenica koja za mene ima baš to, pravo značenje jeste „ne zavisi sve od jedne osobe već od dve“. Razmišljala sam o ženama koje odustaju i to vrlo podržavam. Koliko je hrabrosti i psihičke stabilnosti potrebno za takav potez. Razmišljala sam o ženama koje se nadaju, a osnova za nadu nemaju. Tu sam sa njima u grupi. Sve smo kao putnici koji bez daha stižu na peron, a voz lagano kreće, možda, ako se potrči, možda se i uđe, a možda i padne.
Moral mi ne dozvoljava neke druge puteve, ali nisam ih baš skroz isključila.
U tom haosu tražim neke iste priče slične mojoj i nalazim dečaka jedne Jelene koji je sada kod moje devojčice.
Želela sam da bar moja sestra od rođenog ujaka ima bebu ali kako je stvar krenula teško će to ići. Time mi je još jedna želja pokopana.
Radujem se svakoj bebici naročito onima koje su se rodile kada je i moja devojčica trebala doći na ovaj svet, ali me onda obuzme tuga i ono pitanje „a zašto je moralo tako?“.
No, bez obzira na sve – čuda postoje i čekaću to čudo dok me ima!
Emina Ilić
