Autorka: Sandra Jovanović
Koliko me pogodi priča svakog od vas? Kratak odgovor bi bio – mnogo, jako i duboko…Neke priče me dirnu u srce, razmišljam o njima danima, ponekad i nedeljama, neke možda malo manje, ali svaka ima svoje mesto – u srcu. Desi se da sanjam neku situaciju koju ste ispričali jednoj nepoznatoj osobi koja se javila na neki tamo telefon ili ste joj napisali kratko u mejlu, poruci….
U mnoštvu mejlova, poruka, prepiski, telefonskih razgovora niko kod nas nije broj. Niko. Svako od vas ima svoje mesto u našim srcima...Ili bolje da kažemo u našem srcu – Šansinom. Proživljavamo sa vama trenutke bola i trenutke najveće sreće. U jednom danu desi se da u par minuta imamo strašnu vest o razvodu braka zbog neplodnosti i par minuta nakon toga presrećnu ženu s visokom betom, a onda i rođenje neke bebe. Posle par minuta, opet, ponovo neko javi spontani pobačaj, zove neko drugi da bi se posavetovao šta da radi sada jer vantelesna oplodnja nije uspela, a neko zove kako bi nekom ispričao svoju priču, svoju borbu, a onda opet neko javi da je dobio odlične embrione i da čeka transfer. Pravi ringišpil emocija koje treba nositi, čuvati, smestiti, namestiti…i svakom dati posebno mesto, jer svako je važan.
Neretko kažete ,,Izvinite što vam ja sve ovo pričam…” reči se prosto nadovežu, izađu iz vas i usade se u nas. Mnogo razgovora počne sa potrebom za nekom informacijom, ali se završi dugim razgovorom koji pruža podršku, a skoro svaki se završi sa onim ,,Hvala Vam puuuno, mnogo ste ljubazni i mnogo ste mi pomogli…” ili ,,Baš mi je trebalo ovo, da se s nekim ispričam ovako…”
Čudno je kako malo ljudima treba – samo prava osoba koja razume problem, sluša i čuje. Zar samo toliko? Zar je svet postao takvo mesto gde retko ko sluša i razume? Zar smo svi ostali zagledani samo u sebe i svoje probleme, zatvoreni u svojim kućama i stanovima, otuđeni? Zaboravljeni jedni od drugih u traganju za onim što želimo, razapeti između želja, htenja i mogućnosti..zavidni, usamljeni…uhvaćeni u ritam klinika i lekara koji nemaju vremena za naše misli, naše snove i našu priču? Da li smo upali u zamku brzog života, interneta i brzih informacija koje nam stavljaju nove zadatke koje treba da rešimo? Preplavljeni lažnim vestima, čudima i skandalima novinara? Nismo svi…i nećemo biti svi. Vreme ne može da pregazi ono najvažnije – srce i emocije. Bez toga sve je nevažno. Imamo jedni druge…vi imate nas i mi imamo vas. Naš svet nije takav. U našem svetu vi imate posebno mesto. Vi imate mesto i vreme i imate najmoćniju stvar svih vremena – REČ.
Mnogo je različitih priča u ovoj našoj VTO priči, mnogo različitih ljudi. Ima tu onih koji zalutaju, ne znaju šta tačno traže, pa slučajno naiđu na nas, ali najveći broj ljudi koji se obraća Udruženju Šansa za roditeljstvo su oni ljudi koji zaista traže pomoć, a kad kažem pomoć – mislim na razumevanje. Mi ne možemo da “napravimo bebu“, prepišemo neki čudotvoran lek, ali možemo da budemo tu. Možemo da čujemo, da vam damo pravu informaciju kad ste ispred ordinacije i ne znate šta vam tačno treba i šta treba da piše na uputu, možemo da pružimo razumevanje i damo podršku na teškom putu koji prolazite. Možemo da vam kažemo koja su vaša prava vrata koja treba da otvorite i možemo da vam kažemo da nastavite, da ne stajete, da ne posustajete, da rešenje postoji…možda je put trnovit , ali je tu. Dostižan je.
Znate li koliko ljudi dnevno kontaktira Udruženje ili Centar za vantelesnu oplodnju? Mnogo! Ah, znam da nije dovoljno to tako objasniti, ljudi vole brojeve… Evo kažem, zaista mnogo! Više od 50 dnevno! Vojska ljudi svakog dana. Neki se javljaju ponovo, neki po peti put, a neki tek prvi put danas. Neki su jedva sakupili hrabrost da okrenu broj, a za neke zove mama, tata ili drugarica. Neki više vole da pišu mejlove, da se ne čujemo, da samo napišu…Neki ne vole da kažu ime, neki zovu sa skrivenog broja. Sa nekim prolazimo komisije zajedno, čekamo bete, pratimo otkucaje srca bebe…To je sa nekima….a sa svima delimo srce.
I opet, svakoga dana sa istim žarom ustanemo ujutru, sa istom željom – da i danas pomognemo još nekom. Iako znam da će onog trenutka kad reše svoj problem zaboraviti na nas, sa istom posvećenošću gradim poseban odnos sa svima njima. Meni važan i meni drag. Važan za taj dan. Neki će otići svojim putem i neće se sećati nekog glasa sa druge strane linije, a meni će ostati najlepši osećaj u srcu – da se rodila nova nada, pa nova beba zahvaljujući tome što smo malo pripomogli nekom da ostvari svoj najveći san. Da.. nekim ljudima smo malo pomogli, neki su protrčali kroz Udruženje, a nekima smo posvetili više vremena, ima raznih ljudi, pa i raznih situacija. Ali svako, baš svako ko se obratio ovom malom udruženju – dobio je svoje mesto, pravu informaciju bez ulagivanja i lažnih nada, iskrenu informaciju – neupakovanu u oblandice, neuvijenu, dobio je podršku i deo našeg srca. Nije dobio nagađanja, maženje i izvoljevanje već realnu sliku i podsticaj da nastavi.
I nije bitan sada ovaj tekst koji možda nekom zvuči kao hvalospev, bitno je to što stoji iza njega – stoji zadovoljstvo, ponos, jačina, snaga i sreća. Sreća da vojska ljudi zna da je neko uz njih – neki daleki nevidljivi glasovi koji razumeju i koji slušaju. Sreća, jer toliko beba plače trenutno u malenom krevecu, a bile su samo javljene bete. Bile su administracija i težak put, a sada mrdaju, hodaju, plaču i govore. Donose nove probleme.
Prepoznajem po glasu uplašenog momka koji je malopre dobio rezultate spermograma, ženu koja se boji da kaže svekrvi da imaju problem da dobiju bebu i dugo ćuti, užurbane ljude koji stoje ispred ordinacije nemoćni da bilo šta kažu i urade, poslovnu ženu koja sama zna šta želi oduvek, koja je jaka i jasna ali sada ne zna šta da radi niti kome da se obrati jer nema kontrolu, zabrinutog tatu ili zabrinutu mamu za svoju ćerku koja čeka rezultate, ženu koja čeka već treći put rezultate BetaHcg-a i opet je nalaz negativan, par koji tek ulazi u sve ovo i čini im se lako i jednostavno, muškarca koji je besan jer i posle dve biopsije nisu nađeni spermatozoidi, ženu koja zove iz sela s juga gde se još uvek ne zna ništa o vantelesnoj oplodnji i glas joj drhti jer se boji da neko ne naiđe u sred razgovora, muškarca koji je operisao rak testisa, ženu koja uskoro puni 46 i zna da su joj šanse male, ali ne želi sve to da prihvati, ženu koja već ima dete ali želi još jedno a ne ide…ljude koji su odlučili da idu na donaciju, ali ipak nisu sigurni, muškarca koji pokušava da bude uz svoju ženu u svakom trenutku na ovom teškom putovanju, ali ne zna kako da joj pomogne da lako prebrode sve ovo, ženu koja je izgubila nadu i ženu koja se previše nada, ali i ženu koja je izgubila bebu i koja pati, ženu koja se lečila godinama kod vidara i travara. Sve je to samo delić svega onoga što prepoznam u glasu, što osetim i stavim duboko u sebe, da stoji, da leži, da nosim…
Znam koliko hrabrosti treba za sve ovo, za jedno javljanje, za nekoliko reči, za početak. Čujem u glasu kad odahnete nakon što shvatite da s druge strane linije ipak nije automat već čovek, i što nema onog – ukoliko želite ovo – pritisnite taster 3, ukoliko želite ono – pritisnite taster 7...Znate već na šta mislim… Mi ne naplaćujemo ništa, naša želja nije veći promet već više beba, više ispunjenih srca i manje problema na putu ka roditeljstvu. Verujem da je to moguće. Verujem u takav svet. Mi ne nudimo trave i čajeve, nemamo suplemente koji će vam čudotvorno pomoći, ne radimo histeroskopije u privatnoj ordinaciji za 50.000 dinara i mi nismo lekari. Imamo samo vas, naše znanje, iskustvo i veru u bolje sutra, u svet bez alavosti, u svet u kome se vrednuje svaka ljudska duša i svaka ljudska priča. U svet koji nije zagađen, koji je čist. U kome se vrednuje svako srce, svaki problem i svaka osoba.
