Sedmicu i po pre nego što je naša država zatvorena, moj verenik i ja smo imali jedan pokušaj IVF-a, a malo pre toga smo saznali da su naše šanse za začeće bez pomoći IVF-a vrlo male.
Dugo smo sumnjali u to, ali kada smo to potvrdili dok smo sedeli preko puta doktora osećali smo se kao da nam je neko izmakao tepih ispod nogu. Osećala sam ukočenost dok je doktor do detalja objašnjavao rezultate naših nedavnih testova.
Moj um se borio da procesuira ono što se događalo. Nisam bila samo ja problem, bili smo oboje – zaista neočekivano za mene.
Nedelju dana pre ovog razgovora s lekarom imala sam laparoskopsku operaciju. Doktorka koja me operisala, koji je i naš izabrani lekar za IVF, tražila je endometriozu. Pronašla je: faza 3-4, umerena do teška. Bilo je endometrioze na levim i desnim karličnim zidovima, na crevima, mokraćnoj bešici, rektumu i vaginalnim zidovima. Kako sam se godinama trudila da otkrijem šta nije u redu sa mnom, konačno sam shvatila da mi to nije samo u glavi. Ali tokom operacije moji jajovodi nisu mogli da se ispiraju. To je značilo da postoji verovatnoća ožiljaka od endometrioze. Opredelili smo se za IVF odmah. Sve je u tom trenutku izgledalo ohrabrujuće. Prošli smo komisije, kad smo već pokušavali nekoliko godina bezuspešno nije nas brinulo što moramo još malo da sačekamo ako je to značilo da ćemo konačno imati porodicu.
Još jedan šok je usledio vrlo brzo – mom vereniku je dijagnostikovana teška oligospermija – izuzetno nizak broj spermatozoida. Normalni raspon je oko 15 miliona po mililitru. Moj partner imao je milion, a od tih milion 63 % nije bilo održivo, 19% se kretalo u krugovima, a 18% je bilo u redu. Trebalo nam je više pretraga analiza, više uzoraka. Hteli su da ponove neke testove na IVF klinici, samo da bi bili sigurni. Sperma mog partnera verovatno mora da se zamrzne jer će se broj spermatozoida tek smanjiti u narednim godinama, kako reče lekar.
Postoji neki test iz krvi, koji naravno košta, ali koji nam može definitivno reći da li će ikada moći da bude otac. Mnogi parovi ne vole da ga rade dok nisu iscrpeli sve druge mogućnosti, kaže lekar, ali odlučili smo da ćemo radije znati nego čekati i upuštati se u brojne IVF cikluse koji nikada neće biti uspešni.
,,Bar ne možete kriviti jednu osobu jer ste oboje “krivi” “, našalila se doktorka. Mislim da smo se oboje smejali, ali nije bilo smešno. Bila je to bolna istina. Nešto se slomilo u nama oboma i bolelo je.
Kliniku smo napustili u tišini, u našem bolu. A onda je situacija sa pandemijom Covid-19 počela da eskalira. Nekoliko dana kasnije zemlja je bila u karantinu.
Ljudi su počeli da gube posao, smanjeni su im prihodi i sigurnost im je smanjena. Ljudi gube sredstva za život, svoj posao, sposobnost da hrane svoju porodicu i plaćaju kredite. I bilo je sebično usredsređivati se na naša pitanja neplodnosti dok su ljudi patili.
Pa smo ga gurnuli u stranu. Ali nikada nije izbledelo iz naših umova.
Nigde ništa, sve stoji, nema ometanja, nema pomeranja napred, nema više testova, nema više odgovora – zaglavili smo se u petlji pokušaja da zaboravimo. Nije ovo vreme za pamćenje.
Obično započinje podsećanjem da je ovo samo početak našeg putovanja, a ne kraj i na tome treba da budemo zahvalni. Desiće se, uveravam se. A onda razmišljam o trčanju što dalje od toga kako to ne bih morala raditi. Možemo biti i bez dece srećni, zar ne? Ne moramo to da radimo. Ne moram da provlačim svoje telo kroz ovo, moj partner ne mora da se izloži dodatno. Možemo se spasiti od tegobe da nikada ne zatrudnimo tako što nikada ne pokušamo, tako što nikada nećemo osetiti to razočaranje još jednim negativnim testom. Možemo da usvojimo, zar ne?
Ali mi želimo decu. Ako barem ne pokušamo, da li ćemo uvek žaliti? Hoćemo li time ugroziti jedno drugo?
I tako ide, neprekidno, ova beskrajni dnevni rebus. Ne prestaje.
Za sada smo zahvalni što smo oboje zdravi, imamo krov nad glavom i posao da platimo za taj krov. Za sada nema srećnog kraja, sve dok se stanje sa pandemijom ne smiri i naše putovanje zaista ne počne.
