Mnogo strana ima neplodnost, mnogo slojeva, mnogo varijanti, mnogo problema. Nije to samo medicinska procedura. Neplodnost uključuje i brak i odnos u braku. To su stvari iza scene, one koje niko ne vidi. To je poseban deo neplodnosti – deo koji ova borba igra iza glavne scene u našim svakodnevnim životima – kod kuće kada niko drugi nije u blizini. Osoba koja je uvek na drugoj strani stola, koja je u kupatilu kad ja nisam, koja je sa druge strane kreveta, čuju ruku osetim pred spavanje. Nikad nisam govorila o tome kako je ta osoba uvek tu. I kad je srećan i tužan, ljut ili nervozan, uvek postoji jedna konstanta. Ta konstanta znači – tu sam uvek za tebe. Moj suprug.
Naravno, moj život je pun osoba koja nisu malo vredne – prijatelji i porodica su tu. Srećna sam što ih imam pored sebe, ali ipak postoje stvari koje ne vide i ne čuju. Nikada me nisu videli na najnižem nivou, u najgorem stanju. Čuvala sam se pogleda ali nikada njegovog. Pred njim sam bila stvarna ja, uvek. Realna i prava.
Nikada nisu ti drugi ljudi morali da me fizički pokupe sa poda kada sam tako slomljena da ne želim da se pomeram. To je radio moj muž, Da, moj muž.
Želala sam da napišem ovu priču jer sam razmišljala dugo o tome gde bih sada bila i kakva bi bila da sam se udala za nekog drugog čoveka? Ne znam da li bih dogurala ovako daleko ili bih se raspala i niko me ne bi pokupio s poda.? To pitanje ostaje… Kad se udaš, ti nikad, zapravo, ne znaš kako će biti, zar ne? Prošli smo kroz sve te tipične stvari u vezi braka. Na početku strast prevelika, pa ljubav koja je postepeno rasla, pa razumevanje, tolerancija i navikavanje na blizinu, na potpunost samo kad smo zajedno. Onda razmišljate o osnivanju porodice i svega onoga što se vezuje za potpomstvo i onda ste sigurni – da, 100% bih sa ovim čovekom mogla da imam dete, i da želim to, baš to. Želim da baš on bude otac mog detata.
Sada mogu iskreno reći da je potrebno imati poseban odnos za rešavanje problema neplodnosti, a da se ostane u okvirima vaše ljubavi i odanosti. Suočavali smo se više od deset godina s tim da smo samo nas dvoje u stvari tu, da bebe nema. On i ja. Nikakva beba u rukama. Deset godina smo pokušavali da dobijemo dete. Godine koje imamo su nam omogućile da izgradimo jaču osnovu i prođemo kroz ovo putovanje naših vlastitih borbi sa više snage i više ljubavi.
Bez obzira na to što mi život svakodnevno dodaje nove izazove, moj muž je uvek tu da sluša.
Nije bilo bitno i ako imam potpuno isto nervno rastrojstvo i po 100 puta, on sluša i uvek ima najpozitivniji pristup (to me ponekad nervira, jer samo želim da se zajedno valjamo u našim problemima). On je naša stena u svemu ovome. On je deo jednačine koja me održava. Bez njega, ja sam već odavno odustala od ovog sna. Bez njega ja sam razbijena na komade, nesastavljena….Zato kažem, dragi mužu….
Hvala TI, hvala sto hiljada, ma milion puta. Iako znam da reč ništa ne znači, ipak želim da je čuješ. Naša ljubav, podrška i saosećanje u svemu ovome govore mnogo o tebi, o čoveku kakav ti, zaista, jesi. Svaki put kada sam tamo, na klinici za IVF, zamišljam samo jedno – kako ćeš biti tata, kako ćeš biti divan tata našem još nerođenom detetu. I nadam se, uvek se nadam….jer znam da naša ljubav zrači, čak tamo do neba! Ti si jedini razlog zbog kojeg nikada neću odustati.
Tvoja ljubav!
