Prolazi i 17. dan i još uvek nisam uradila test na trudnoću. Znam da ovo može zvučati čudno, ali istina je da se previše plašim rezultata – jer ako je negativan, nisam sigurna kako mogu da nastavim.

Zdravo, ja sam Ana. Imam 38 godina i očajnički pokušavam da zatrudnim poslednjih 6 godina. Prošla sam kroz pakleno mnogo toga – nalazim se u 4. proceduri vantelesne oplodnje. Moj muž i ja smo se finansijski i emocionalno osakatili u našoj misiji da imamo bebu. Pod velikim smo pritiskom, ne samo sa finansijske strane, već i emocionalno. Svi naši prijatelji sada već rade na svom drugom detetu. Njihovi životi su puni događaja iz škole, klubova i već imaju kolekciju slika na frižideru.

Više ne provodimo mnogo vremena sa njima. Pošto je naš put bio tako dug, prestali su da postavljaju to strašno pitanje („kada ćete vi…?”). Ili su izgubili nadu ili im je jednostavno previše neprijatno da ponovo pitaju. Nikome nismo rekli da idemo u naš četvrti IVF. Nismo mogli da podnesemo pritisak ljudi koji čekaju da saznaju da li će ovaj put uspeti.

Pritisak je već dovoljno veliki i težak. Pokušavala sam da ostanem puna nade tokom ovog pokušaja, ali kada ste se suočili sa toliko bolova u srcu i neuspeha, teško je promeniti svoj način razmišljanja. Od transfera nisam imala nikakve fizičke simptome – ni grčeve, ni mučninu, ni glavobolje. Osećam se potpuno „normalno“. Ne znam kako bi trebalo da se osećam – kako bi trebalo da se osećam da sam trudna? Nemam pojma.

Test trudnoće je gore na polici, neotvoren. Poruka sa klinike da dođem na analizu krvi stoji u mom telefonu. Još se nisam javila.

Ne želim. Želim da ostanem u ovom prostoru – ovom prostoru koji ne uključuje suze ili tugu. Trenutno nisam trudna. MOŽDA sam trudna. Ako odem gore i testiram se i i test pokaže negativan rezultat, moj svet će se srušiti. Moji snovi o majčinstvu će biti gotovi. Snovi mog muža da bude otac će biti gotovi. Snovi moje majke da bude baka će biti gotovi. Novac koji smo potrošili biće uzaludan. Moraćemo da se suočimo sa životom bez dece. Mogu li da živim taj život? Ne znam da li mogu. Ali šta ako je uspelo? Šta ako je u stvari beba unutra? Šta ako je ovo naše vreme? Šta ako sam zaista trudna? Ali šta ako nije uspelo?

I tako moj mozak ide od jednog scenarija do drugog. Znam da se mučim, ali ne znam šta je gore – strah od nepoznatog, ili strah od mog života bez deteta ako se pokaže negativnim. Mislim da ću sedeti ovde još neko vreme. Možda bih samo trebalo da mislim da je uspelo. Da, to je bolje. Možda ću otići i napraviti sebi šolju čaja.

Svakome ko drhti od straha od posledica trudnoće ili netrudnoće, šaljem svoju ljubav. Ovo je tako teško. Ana

IZVOR: ivfbabble.com