Ako biste me pogledali, mogli biste pomisliti da sam mlada, zdrava i da je moja plodnost na vrhuncu. Ipak, nije baš tako…
Koliko se sećam, ljudi su mi uvek govorili da izgledam mlađe nego što jesam. Kada sam dobila vozačku dozvolu sa 18 godina, izgledala sam kao da imam 15. Kada sam počela da radim posle fakulteta, često su mislili da sam na praksi. Čak i sada, 15 godina posle završetka fakulteta, ljudi se zaprepaste kada čuju koliko imam godina.
Ipak, mladalački izgled ne odražava ono što se događa u mom telu ja se sa svojih 37 godina starosti suočavam sa smanjenom ovarijalnom rezervom, a ovaj problem uglavnom imaju žene koje su znatno starije od mene.
Na internetu sam bila otvorena u vezi sa svojim problemom i jedna osoba je odgovorila na moj post: „Ne razumem kako tvoje telo prerano stari iznutra kada spolja izgledaš tako mlado!“ Druga osoba je napisala: „Piješ smutije, radiš jogu, trčala si polumaraton – ti si oličenje zdravlja!“
Možda jesam „mlada“ i zdrava, ali smanjena ovarijalna rezerva ne bira. Može se pojaviti kod žena u dvadesetim godinama. Može se pojaviti kod žena koje vežbaju pet puta sedmično i zdravo se hrane, kao i kod žena koje nisu aktivne i koje jedu brzu hranu.
Smanjena ovarijalna rezerva se javlja kod žena svih rasa, nacionalnosti, starosti, socioekonomskog statusa, nivoa sposobnosti i seksualne orjentacije, u svakoj zemlji na svetu. Shvatanje da se može dogoditi bilo kome ne pomaže da se lakše prihvati ta dijagnoza.
Moj suprug i ja smo počeli sa pokušajima da dobijemo bebu malo pre nego što sam napunila 37 godina. Iz meseca u mesec, postajala sam sve razočaranija kada bih videla samo jednu crtu na testu. Znala sam da sam u grupi visokog rizika – da imam preko 35 godina, i zato sam posle sedam meseci otišla u obližnju IVF kliniku i konsultovala se sa reproduktivnim endokrinologom.
Prvi korak je uključivao testove iz krvi i ultrazvuk da bi se procenilo kakva je moja ovarialna rezerva – kvalitet i kvantitet mojih jajnih ćelija. Prilično brzo smo dobili odgovor. Šokantan, veoma razočaravajuć odgovor. Ja sam jedna od 10% žena sa dijagnozom ovarijalne rezerve koja je znatno manja od one koja se očekuje za njihove godine. Poznato je da se ta rezerva smanjuje vremenom, ali se ne zna uvek zbog čega se smanjuje ili zbog čega se to desi ranije nego što se očekuje. U većini slučajeva, nema nikakvih simptoma i doktori ne mogu da odrede tačan uzrok.
Iako je puno hormona i faktora koji se uzimaju u obzir kada se analizira ovarijalna rezerva, dva najbitnija su AMH (Antimilerov hormon) i FSH (folikulostimulirajući hormon). Pre odlaska na kliniku, nikada nisam čula za te skraćenice. Za mene je to sve bilo novo.
Nivo AMH ispod 1 i nivo FSH preko 10 ukazuju na smanjenu ovarijalnu rezervu. Testovi su pokazali da kod mene oba broja nisu bila na potrebnim nivoima, već na nivoima koji su očekivani za žene u ranim četrdesetim.
Tokom ovog putovanja, moji najbliži su mi bili izuzetno velika podrška – posebno moj suprug. On je nekoliko godina mlađi od mene, o čemu nikada ne razmišljam sem kad je u pitanju plodnost i neplodnost.
Imati porodicu je uvek bilo veoma važno za nas. Sada osećam krivicu što je moj problem i njegov problem, iako znam da smo baš to obećali jedno drugom u svojim bračnim zavetima. Kada sam veoma uznemirena, govorim mu: „Trebalo je od oženiš nekoga svojih godina i ne bi morao sa ovime da se nosiš!“. Iako me on teši i govori mi da to blesavo zvuči, i dalje se osećam odgovornom za ovaj problem i krivim sebe. Veoma je teško isključiti osećaj krivice. Veoma, veoma teško…
Kada je neplodnost stalna tema razgovora, to može biti iscrpljujuće za odnos, ali sam primetila da nas je ovo putovanje zbližilo kao par, kao tim. Sve odluke donosimo zajedno, ali on priznaje da se one uglavnom tiču mog tela, tako da želi da radi ono što je meni prihvatljivo.
Zbog moje smanjene ovarijalne rezerve, naš lekar nam je objasnio da bismo imali manje od 3% šanse da začnemo prirodno, bez pomoći. Opcije su nam bile inseminacija (IUI) ili vantelesna oplodnja (IVF). Takođe, rekli su nam da žene koje imaju smanjenu ovarijalnu rezervu slabije reaguju na stimulaciju koja se koristi i kod IUI i kod IVF u poređenju sa ženama istih godina čije su ovarijalne rezerve normalne – i da je isto tako veći rizik od pobačaja, što je jedan od mojih najvećih strahova. Znajući sve ovo, započeli smo sa inseminacijom jer je jeftinija i manje stresna.
Dijagnoza smanjene ovarijalne rezerve me je naučila mnogo čemu, ali je najveća lekcija da, kada je u pitanju plodnost, ono što vidiš nije uvek ono što zaista dobiješ.
Vodim puno računa o svom telu, vežbam četiri do pet puta nedeljno i jedem super-zdravu hranu, ali možda ovaj problem imam već godinama. Ne bih ni znala pošto sam se osećala i izgledala fizički zdravo. Jedini način na koji bih ja, ili bilo koja žena, znala zasigurno je putem ispitivanja.
Iako mi je lakše što znam da smo brzo reagovali i pronašli problem, volela bih da smo ranije radili analize, kada sam imala recimo 35 godina, tako bih bila svesnija svega na vreme, možda… Većina žena ne misli da će imati problem, i svakako ga nema svaka, ali sam ja uvek verovala da je znanje moć.
Moj suprug i ja smo još uvek na samom početku proširivanja porodice, ali je već neopisivo teško pokušavati nešto što je mnogima tako lako da dobiju. Čak i pored ove bitke i neplaniranog toka događaja, verujem da naša priča može – i hoće – imati srećan kraj, i da ću ja držati bebu u naručju.
Zasad, nastaviću da pričam otvoreno o ovom izazovu sa svojim suprugom i najbližima. Ono što sigurno znam sada je da ne moram da bez reči patim zbog neplodnosti. Ako je išta dobro proisteklo iz ovog iskustva, to je da cenim svoje najbliže više nego ikada i da znam da nisam sama na ovom putovanju.
Izvor: www.pregnantish.com
