SAN
Stojim između dva visoka zida,
čini mi se nepregledna,
među njima kapija
od kovanog gvožđa,
visoka, teška i crna.
Otvorena, pomislih, dobro je,
nemoguće je preći preko ovih zidina.
Pogled mi skreću srcoliki listovi
od gvožđa na kojima su neka slova.
Velika početna slova, ne znam
od čega, ne znam čija, samo znam da su početna.
Na poslednjim i najvećim listovima
dva velika slova E,
pitam se ko se zove i preziva na E?
Od jednom, kao u usporenom snimku,
prema meni trči malo muško dete,
dok širim ruke da ga zagrlim,
kapija mi se snažno zalupila
tik ispred nosa,
poslednje što sam videla bila je
od gvožđa iskovana kontura deteta u pokretu i sastavni je deo kapije.
Trgla sam se, uplašila,
uvila u ćebe kao u poslednju nadu,
uzela muža za ruku
i ćutala dok nije svanulo.
Razmišljala sam zašto slova,
pa da, sinoć sam ti opet birala ime…
Kada sam ustala bio je to prvi dan ciklusa
koji je kasnio.
I svaki put kad zakasni ja odaberem nova imena,
samo što su ovog puta,
sva ostala na zatvorenoj kapiji od gvožđa,
u snu.
Nek se i san zavšio,
đavo da ga nosi!
Mogao je bar on biti lepši i lakši
kada je java ovako teška!
Ja sam Jelena, ja vodim dnevnik aktivno od 2016. godine u kome pišem pesme i priče, i ova pesma ,,San” je iz mog dnevnika – apsolutno istinita. San se zaista desio. Nažalost…
Ja sam Jelena Martinović. U braku sam sa Danijelom Martinovićem već 7 godina. Nemamo dece. Smanjena pokretljivost i brojnost spermatozoida – manje od 10%, policistični jajnici, velika telesna težina, insulinska rezistencija, miom na zadnjem delu materice. Mi nismo došli ni do IVF-a zbog velikog indeksa telesne mase (BMI 44), kilogrami se sporo skidaju a vreme numitno teče….
Ja imam 30 godina a suprug 35. Sa 30 godina već imam staž od 7 godina borbe za dete. U našem okruženju prvi smo se venčali, svi parovi iz familije, komšiluka, kolega, poznanika su se venčali posle nas i imaju i po dvoje ili troje dece… Najteže je ostati psihički pribran – normalan. A psihološku pomoć ne nalazite jer su doktori pri domovima zdravlja nezaiteresovani i nemaju empatije. Kada nam kažu da se opustimo, uglavnom odgovamo da smo mi “roditelji” bez dece i nikako ne možemo da prestanemo da mislimo na njih kako bismo ih dobili – to je nemoguće.
Jelena Martinović
Končarevo, Jagodina
