Kada već imate biološko dete, odluka da postanete hraniteljska porodica verovatno nosi još više pitanja nego inače. Ne razmišljate samo o tome da li ste vi spremni. Razmišljate i o svom detetu. Kako će reagovati? Hoće li biti ljubomorno? Hoće li imati osećaj da mu nešto oduzimamo? Da li će se njih dvoje uopšte povezati?

I mi smo imali ta pitanja.

Mislim da je sasvim prirodno da ih imate, jer kada ste roditelj, svaku veliku odluku merite i kroz to kako će uticati na vaše dete. Niko ne želi da naruši sigurnost koju je godinama gradio u svojoj porodici. Upravo zato hraniteljstvo, kada već imate biološko dete, ne počinje samo željom da pomognete još jednom detetu. Počinje i ozbiljnim razmišljanjem o tome kako da u tu promenu uvedete celu porodicu.

Kod nas ništa nije išlo preko noći. Nije se dogodilo da su se dve devojčice upoznale i odmah postale nerazdvojne. Bilo je radoznalosti, igre i lepih trenutaka, ali i odmeravanja, ljubomore, pitanja čije je šta, ko je dobio više pažnje i zašto je nešto jednoj dozvoljeno, a drugoj nije.

I, kada sada pogledam unazad, mislim da je dobro što je bilo tako.

Jer pravi odnos se ne pravi na komandu.

Nismo želeli da od njih tražimo da se odmah vole, da se odmah ponašaju kao sestre ili da glume neku sliku savršene porodice. Bilo nam je važnije da obe imaju pravo da budu ono što jesu, da svaka zadrži svoje mesto i da polako pronađu način da budu zajedno.

Naše biološko dete je moralo da nauči da više ne deli samo igračke ili prostor, već i pažnju, vreme, porodične navike i deo svakodnevice koji je do tada pripadao samo njoj. Sa druge strane, dete koje je došlo na hraniteljstvo moralo je da nauči nešto još teže – da poveruje da u toj kući zaista ima mesto za nju.

 

Tu, između te dve potrebe, počeo je njihov odnos.

Nekada kroz igru. Nekada kroz svađu. Nekada kroz smeh. Nekada kroz ono dečje: „To je moje!“ A nekada kroz sitnice koje odrasli možda ne bi ni primetili: kada jedna drugoj ostavi nešto, kada pita gde je ona druga, kada stane na njenu stranu ili kada joj se obrati potpuno spontano, bez razmišljanja ko je kome šta.

To su trenuci u kojima vidite da se nešto gradi.

Rivalstvo je među njima postojalo praktično od početka, u većoj ili manjoj meri, i prisutno je i danas. Ne doživljavamo ga kao nešto neobično niti kao znak da njihov odnos ne funkcioniše. Naprotiv, u razumnoj meri ono je deo gotovo svakog odnosa među decom, posebno kada su sličnog uzrasta, dele prostor, pažnju roditelja i svakodnevni život.

Nekada se takmiče oko toga koja je nešto uradila bolje, nekada kojoj je posvećeno više pažnje, a nekada oko sasvim sitnih stvari koje su njima u tom trenutku veoma važne. Ono što se vremenom promenilo jeste način na koji to rivalstvo izgleda. Danas mnogo bolje poznaju jedna drugu, sigurnije su u svoje mesto u porodici i lakše se vraćaju jedna drugoj nakon sukoba.

Rivalstvo nije nestalo, niti mislim da treba očekivati da potpuno nestane, ali je postalo deo njihovog odnosa koji možemo da razumemo i usmeravamo, a ne nešto što nas plaši. Nama je bilo važno da ne pokušavamo da uklonimo svako takmičenje među njima, već da pazimo da ono ne preraste u osećaj da jedna mora da bude bolja, važnija ili voljenija od druge.

Mislim da roditelje koji već imaju svoje dete najviše plaši upravo ideja da će njihovom detetu nešto biti oduzeto. Danas bih rekla da se ne oduzima, ali se menja. Menja se porodična dinamika, menja se količina vremena koju imate, menjaju se navike i menja se način na koji funkcionišete kao porodica.

Ali promena ne mora da bude gubitak.

Naše biološko dete nije prestalo da bude naše dete zato što je u porodicu došlo još jedno. Naprotiv, bilo nam je veoma važno da zna da njeno mesto niko ne uzima. Da ima pravo na svoje vreme sa nama, na svoje emocije, pa i na ljubomoru. Nismo očekivali od nje da bude „velika“, „razumna“ ili da zato što je biološko dete mora lakše da podnese promene.

Istovremeno, dete na hraniteljstvu nije moglo da ostane gost kome se sve prilagođava samo zato što je tek došlo. I ono je moralo da postane deo stvarnog života porodice, sa pravilima, obavezama, nežnošću, granicama, svađama i pomirenjima.

Tu smo i mi morali dosta da učimo. Učimo i dalje :)

Nekada smo grešili. Nekada smo previše objašnjavali, nekada pokušavali da predupredimo svaki sukob, a onda smo shvatili da deo odnosa moraju da naprave same. Ne možemo stalno biti sudije između njih. Moraju da nauče kako da kažu šta im smeta, kako da se naljute, kako da se pomire, kako da dele, ali i kako da postave granicu.

Vremenom su se pojavile njihove male stvari. Njihove šale. Njihovi dogovori. Njihove zajedničke igre. Njihove tajne. Njihove svađe koje nama zvuče ogromno, a njima prođu za deset minuta. I tada smo počeli da shvatamo da se porodica ne gradi velikim rečima.

Gradi se kroz običan dan.

Kroz doručak pre škole. Kroz zajednički odlazak negde. Kroz raspravu oko toga ko je prvi na redu. Kroz domaći zadatak. Kroz rođendan. Kroz jedno „čekaj me“. Kroz ono kada se jedna naljuti na drugu, ali je ipak traži čim je nema.

Posle više od godinu dana zajedničkog života ne mogu da kažem da je sve idealno. I ne želim to ni da predstavljam tako. Ima dana kada se odlično slažu i dana kada jedna drugoj ozbiljno idu na živce. Ima ljubomore, takmičenja i nesporazuma.

Ali ima i pripadanja a meni je to mnogo važnije od savršenstva.

Ako bih nešto volela da čuju ljudi koji razmišljaju o hraniteljstvu, a već imaju biološko dete, onda je to da ne morate unapred da znate kako će sve izgledati. Ne morate da budete potpuno bez straha. Verovatno nećete ni biti.

Važno je da budete spremni da slušate svoje dete, da ne umanjujete njegove emocije i da ne očekujete da ono automatski deli vašu odluku i vaše oduševljenje. Važno je i da dete koje dolazi ne posmatrate kao nekoga ko treba samo da se uklopi u već gotovu porodicu.

Svi se pomalo uklapamo jedni u druge. I upravo tu, u tom pomeranju, nastaje nešto novo.

Danas ne bih rekla da smo „doveli još jedno dete u kuću“. To zvuči suviše jednostavno za ono što se zapravo dogodilo. Mi smo kao porodica otvorili prostor za još jedan život, još jednu priču, još jedno dete sa svojim potrebama, strahovima i karakterom.

I taj prostor nije nastao tako što je neko drugi morao da bude manje voljen.

Naprotiv.

Naučili smo da porodica može da se proširi, a da ljubav ne mora da se deli na manje delove. Samo dobije drugačije oblike.

Zato, ako već imate biološko dete i razmišljate o hraniteljstvu, ne bih vam rekla da će uvek biti lako. Bilo bi nepošteno.

Rekla bih vam da može da bude vredno.

Da će biti dana kada ćete se preispitivati, ali i dana kada ćete pogledati decu i shvatiti da su napravila odnos koji niste mogli da isplanirate umesto njih.

I možda je baš to najlepši deo.

Ne morate unapred da napravite savršenu porodicu.

Dovoljno je da napravite dovoljno sigurno mesto da odnos među decom može da poraste u nešto svoje.

 

Dragana Krstić