Otvaram oči, čudan osećaj me probudio. Ne mogu da pomerim ruke a ni noge. Nešto mi smeta. Vezane su mi ruke i noge. Dok mi se vraća zdrav razum osećam kako me sadašnjica udara u grudi i suze mi same krenuše. Setila sam se godina i godina unazad i svega što su praznični dani donosili mom srcu i mojoj duši. Ako kažem da sam jedva čekala da prođu, razumećete sigurno.
Godinama pre ovih poslednjih 6, na današnji dan sam plakala, ridala, bežala od ljudi, od moje majke a i od svih drugih žena oko čijih se nogu motaju njihova radosna deca. Ne zato što imam neku posebnu averziju prema njima nego zato sto me prejako boli to što ja nisam majka. To što mene nema ko da veže tog prazničnog dana. Materice smo kao deca obeležavali pripremljenom zasedom u koju naša majka nikada nije upala jer je uvek bila spremna. Imala je nešto slatko spremno za troje pačića koji su mislili da su mnogo pametni 🙂 Danas, osećam da me male ručice drže, kroz suze ne vidim jasno ali znam da je ona!
Ona je moja zvezda, moj razlog da dišem i danas se ne opirem, neka je. Neka se zabavlja, tako sam i ja sa mojom majkom. Ja sam ove godine spremna. Imam bombonice ispod jastuka, spremila sam ih za nju. Da oseti radost i ljubav i danas kao i svakog drugog dana u njenom životu. Jako mi je to važno jer sam mnooogo godina, na ovaj praznik samo tugovala a sada želim samo da se radujem i kroz svoju radost pošaljem mnogo, mnogo toplih zagrljaja ohrabrenja budućim mamama koje čekaju ovaj momenat.
Verujte, buduće mame, verujte, radite, trudite se, borite se, znam da nećete odustati i da nećete prestati da želite. To je najvažnije. Želja je ono što nas vodi ka ispunjenju naših najlepših snova.
P.S. Zanimljivo je da sam u poslednjoj rečenici tog teksta MATERICE, te 2017. godine, kao i svih prethodnih godina, zaželela da mi taj praznik majki bude poslednji koji provodim bez mog čeda, i zamislite, tako je baš i bilo.
Dragana Krstić
