Kad su mi prijatelji i porodica stalno govorili da budem mirna, to je imalo suprotan efekat. Dovoditi u vezu šanse žene da ostane u drugom stanju sa stresom ne samo da je demorališuće, već je i opasno.
Nema lakšeg načina da nečiji mozak pretvorite u kašu nego da mu kažete da se opusti. Kad vam kažu da se opustite, nije moguće. Počinjete da ispitujete svaki deo svog tela u potrazi za znacima opuštanja. Čim se disanje uspori ili grč u vilici makar i najmanje popusti, unutrašnji komandant stupa na scenu. „Hej!“, podvikne on. „Dobar početak, sad se malo više potrudi!“
To sam otkrila kada sam 2015. prvi put pokušala da ostanem u drugom stanju i kada bih govorila ljudima da se ništa ne dešava, njihove reakcije su bile čudno slične. Ja bih izrazila žaljenje, oni bi uzdahnuli i rekli mi: „Iskreno, mislim da treba da se opustiš“. Zvučalo je kao da je neki pripremljeni govor podeljen članovima porodice i prijateljima. Na vrhu stranice čiji je naslov bio „Odgovor za ljude koji pokušavaju da ostanu u drugom stanju“ nalazilo se „samo se opusti!“.
Bilo je i varijacija na ovu temu, naravno, i sve su sadržale reč „samo“: možda bi „samo“ trebalo da odemo na odmor. Sestra moje prijateljice je „samo“ prestala da pokušava i – paf! Bila je trudna. „Ognjen je u stvari slučajnost“, poveravali su mi se ljudi. „Bili smo stvarno pijani. Hej! Možda i vi treba da se napijete?“
Priključili su se čak i nepoznati ljudi na internetu. Jedne noći sam se, potpuno iscrpljena predavanjem koje mi je održala rođaka, okrenula forumu za ljude koji pokušavaju da ostanu u drugom stanju. „Da li vas je fraza ’samo se opusti’ ikad dovela do ludila?“, pitala sam. „Kod mene je to imalo efekta“, bio je prvi, ravnodušni, odgovor. Odrastala sam devedesetih kada su magazini bili puni pop zvezda koje su bile ushićene zbog toga što možeš da imaš sve što poželiš samo ako se dovoljno potrudiš. U seriji koja govori o dvehiljaditim, ta poruka se pretvorila u „ostani optimista“: vizualizuj rezultat, i dogodiće se. Danas se to razvilo u „manifestaciju“ – treba dovoljno da razmišljaš o nečemu i dogodiće se.
„Možda to ne želiš dovoljno“, napomenula mi je drugarica tokom nekog ručka.
Osećaj da je jedino što želite nedostižno zbog nečega što ne uspevate da uradite vas potpuno izoluje. Gde god bih pogledala, ljudi su uspevali u obavljanju osnovne, životinjske funkcije začeća. Ja nisam, i na osnovu onoga što su mi svi govorili, to je bila moja krivica. Počela sam da izbegavam društvene događaje na kojima bi me ljudi s decom odveli u neki ćošak i objašnjavali mi kako su oni uspeli.
Ono što je najčudnije u vezi s fenomenom „Samo se opusti“ jeste da su istraživanja o vezi između stresa i plodnosti beskonačna. Studija iz 2014. objavljena u jednom britanskom časopisu generisala je desetine naslova o tome kako stres povećava rizik od neplodnosti, ali istraživanje je bilo malo (uzorak je uključio 401 par) i nije uspelo da napravi razliku između korelacije i uzroka (da li su žene bile pod stresom jer nisu uspevale zatrudne ili nisu uspevale da zatrudne jer su bile pod stresom?). U međuvremenu je 2011. meta-istraživanje 14 studija i nešto manje od 3.600 žena koje su prolazile kroz postupak VTO pokazalo da napetost „neće dovesti u pitanje njihove šanse da ostanu u drugom stanju“.
Plodnost je dugo bila vezana za mitove o ženstvenosti, što možda objašnjava zašto se ovakvi komentari obično upućuju ženama, iako je u polovini slučajeva neplodnosti krivac „muški faktor“. Hipokrat je bio jedan od prvih koji je povezivao um i matericu, sugerišući da je histerija ludilo koje izaziva materica koja luta po telu. Lekar Aretaeus iz Kapadokije koji je živeo u drugom veku napisao je da se materica „pomerala tamo i ovamo između bokova“. To teško da su optimalni uslovi za začeće.
Ova loša nauka se održala neverovatno dugo. U 19. veku je Edvard H. Klark, lekar s Harvardske medicinske škole, specijalista opšte medicine i studija uha, objavio knjigu pod naslovom „Seks u obrazovanju, ili pravedna šansa za devojke“ (1873), u kojoj zaključuje da ako žene treba da „uposle svoj mozak“ temama kao što su matematika, botanika i hemija, onda će „skrenuti svoju krv s reproduktivnog aparata na glavu“.
Neplodnost nije jedina oblast ženinog života gde je ovakvo svaljivanje krivice na žrtvu dominantno. Ako ostanete u drugom stanju, ali izgubite bebu, medicina je pronašla sto načina da upre prstom u vas: godinama je mnogim ženama koje su imale pobačaj postavljana dijagnoza „nesposobni grlić“. (Ja bih čak rekla da je i glagol „baciti“ koji se pojavljuje u reči „pobačaj“ optužujući, podrazumeva da je učinjeno nešto loše, kao da je žena nekako ispustila svoju bebu). Lekari koji se bave kliničkom praksom su makar prestali da koriste užasni termin „spontani abortus“, rutinsku frazu koja se koristila na klinikama sve do relativno skoro.
Posle dve godine pokušaja, otkrila sam da razlog zbog kojeg sam se borila da ostanem u drugom stanju nije bio moj uznemireni um, već moje pokvareno telo. Kada sam imala deset godina, puklo mi je slepo crevo – to je bilo gotovo smrtonosno iskustvo koje je inficiralo tkiva mog abdomena i, kako se pokazalo, ostavilo takve ožiljke na mojim jajovodima da više nisu radili. Ni na koji način nisam mogla da zatrudnim bez VTO.
Kada sam tu vest saopštila prijateljici, pitala me je da li sam probala akupunkturu. „Čula sam da je odlična za VTO“, rekla je. „Tako opuštajuća.“
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
Izvor: www.newstatesman.com
