Svaki put kada na ulici vidim napuštenu životinju zaustavim se, ako mogu, nahranim je, odnesem negde gde može da bude sklonjena i dam koliko mogu od sebe da nekako bude zbrinuta. Oni koji me poznaju bar i površno vide da se promenim svaki put, omekšam i postanem nežnija kada prigrlim to malo biće koje bezrezervno prihvati trunku ljubavi koju mu pružim kada ga samo dotaknem.
Oni drugi, koji me ne poznaju ni površno, kada posmatraju takve situacije, u većini slučajeva pomisle da nije normalno da bez ikakve rezerve prilazim svakom psu koji je u mom okruženju, bilo da ima 3 ili 33 kilograma.
Imam 34 godine. Živim sa mačkom, koja mi se iz čista mira zakačila kao čičak na pantalone. Imala je nešto manje od dva meseca kada sam je udomila. Pre toga živela sam sa psom, koja je sa svojih preko 30 kilograma umela da me najnežnije greje kada mi je bilo najhladnije.
Pre toga sam živela sa jos jednim psom, a pre toga sa još jednim i tako nekolicina.
Sa nama su živeli i neki drugi ljudi.
Udala sam se sa 22 godine. Pet godina pas, muž i ja.
Nakon razvoda još jedna veza, opet pas, momak i ja.
Pa, opet još jedna veza. Ovoga puta mačka, momak i ja.
U ovim pričama nedostaje neko.
Nedostaje samo jedno biće za čiji dolazak sam spremna od svoje 20.godine.
Jedno jedino stvorenje kome ću moći celim svojim bićem da pružim ljubav koje sam neumorno godinama delila pomenutim likovima iz svog života.
Sada da se vratimo na početak priče.
Oni koji me površno znaju osećaju ljubav i nežnost koju pružim svakoj napuštenoj životinji koju sretnem, oni koji me ne poznaju pomisle da nisam sva svoja, a oni koji me dobro poznaju znaju da svaki milimetar mog bića daje ljubav životinjama koje se nađu u mom životu, jer nemam ono svoje jedno biće, koje će me jednog dana nazvati Mama.
Posle svih padova i neuspeha koje sam prevalila na svojim leđima, prevara, izdaja, nepoštvanja i osuda od muškaraca koje sam pustila u svoj život, u jedno sam sigurna. Sutra ce nas biti najmanje troje
Beba, mačka ili pas i ja.
Želim da se ostvarim kao majka, ali ne želim po svaku cenu da obavežem nekog ko ne deli iste snove istom jačinom kao ja.
Moja odluka je da idem na VTO sa doniranim materijalom.
Nadam se da će to biti moguće uskoro i u našoj zemlji.
A nakon toga, ako se pojavi princ na belom konju, šta da mu radim?
Moraće da nas uzme sve, u paketu, a do tada grliću svoju mačku svakog dana, jer ljubav koja je u mojim grudima mora negde da ode.
Pa, neka me osuđuje i procenjuje ko kako želi i kako mu je volja.
