Autorka: Emina Ilić
Pre neki dan razgovaramo moja Mira i ja. Pričala mi je o budućnosti svojih sinova. Kaže Mira da će najverovatnije otići jedan u Požarevac, a drugi u Beograd, ali napravila je ona plan kada će dolaziti kod nje. Znam njene stavove, deca su na prvom mestu i baš kao što ona svoju decu stavlja ispred svega, tako želi da i oni rade. Malo me je zbunila ta kontradiktornost.
Naravno da sam joj skrenula pažnju na to. Nasmejala se i rekla „nada da će tako biti me drži u životu, a ostalo je moje lupetanje“. Onda mi je skrenula pažnju da i ja treba da imam tu „nadu“, jer kako godine prolaze ona postaje sve potrebnija.
Izborila sam se za samo jednu vantelesnu, onu na poklon preko emisije. Moj prvi i poslednji pokušaj, neslavno završen. Srećna sam što sam pokušala i ne mogu ni zamisliti kako je onima koji nisu imali priliku ni da pokušaju. Rekoh “neslavno”, ali kako vreme odmiče – ne mislim tako. Moja devojčica, koju nikada nisam videla, nikada joj plač čula nisam, ali srce jesam. Srce koje je kucalo odmah pored mog, glasno, sinhrozovano… Ona je negde na nebu, i čeka me. Pričali su mi da je to samo embrion, ali ja znam da nije samo to i nikada neće ni biti.
Slomljena od svega, htela sam poći za njom, ali sticajem okolnosti ostala sam da sačekam Božiju volju kada će me poslati.
Želela sam još pokušaja, ali nije bilo ni teorijske šanse da se pokuša, a godine su prolazile. Ako bi ih brojala – nije veliki broj, ali za ovu borbu to je previše godina, jer svaki mesec posle četrdesete šansa je manje, a o godinama da ne pričam…
Lutala sam tražeći svoj cilj. Svako lutanje po lavirintu svojih ideja, realnih ideja, me je vraćalo na početak. Shvatila sam da se sa time moram pomiriti, ali nisam znala kako.
Za nekog ko je bio na ivici suicida, shvatiti je veliki uspeh, a želeti da se pronađe novo rešenje još veći uspeh.
Posmatrala sam ljude oko sebe koji nemaju dece i nije me njihov život utešio. Videla sam da je starost teška, a starost u samoći još teža. Odjednom, pojavila se neka nada. Okružena decom u razredu, kao nastavnik na određeno, napokon sam imala svoju decu i bila najsrećnija na svetu. Pošto je to, ipak, rad na određeno, svaki rastanak sam doživljavala vrlo teško, kao da mi uzimaju moju devojčicu… jer sam svu tu decu volela više od života i pomagala im kao roditelj i kao nastavnik.
Najviše sam bila posvećena oniima koji dolaze iz porodica u kojima nisu imali ljubav i razumevanja, i uspela sam da za kratko vreme obuzdam njihovo buntovništvo koje je bilo na granici nasilništva. No, to je privremeno rešenje koje je za mene, ipak, bilo neko rešenje, neko zadovoljstvo i neki smisao.
Prolazile su te moje godine – „breme“ zbog kog nema pokušaja. Odlučila sam da jednog dana postanem tetka, kada već ne mogu majka. Kažu da je tetka druga majka. Na žalost saznajem da to neće ići lagano. Saznajem najtužniju vest da „tetka“ mora gledati svoju sudbinu u životu svoje 18 godina mlađe sestre. Tu mi se srušio čitav život. Mnogo puta sam se pitala zašto ja, a sada se pitam zašto ona? Zašto je život tako surov?!
To su sigurno iskušenja koja su pred nama, koja treba da nas ojačaju da pronađemo svoj cilj i svoj smisao.
Kao što mi je moja Mira, s početka priče, rekla da je nada ta koja čoveka drži u životu, želim da je poslušam i pronađem svoju nadu. Možda će to biti sestričina, možda neko dete baš tu u komšiluku kome mogu pomoći i koje me neće zaboraviti jednog dana kada mi nada bude bila potrebna.
Dobro se dobrim vraća, to je smisao sa decom ili bez njih. Želim tim putem da hodam i sigurna sam da ću uspeti i kao tetka i kao majka koju niko neće tako zvati, ali tako će me doživljavati.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224. Takođe, ukoliko vam je potrebna psihološka pomoć Centar za VTO vam stoji na raspolaganju. Pružanje pomoći je besplatno za sve.
