Nekoliko procesa vantelesne oplodnje su iza mene. Čudno je kako to zvuči-iza mene? Oni nisu iza, oni su i dalje tu. Postoje. Svaki udarac slamao me je do kraja. Borba koja traje i dalje i kojoj ne vidim kraj.
Gledam žene kako prolaze pored mene, trudne, sa stomakom koji tako ponosno nose jer je unutra njihova beba. Pitam se da li ću ikada i ja osetiti isto? Da li će ispod mog srca kucati još jedno? Teško je kad znaš da za stvaranje bebe moraš da pripremiš novac. Moraš da radiš i dobro zaradiš kako bi imao još jedan pokušaj.
Niko ne garantuje uspeh i niko ne kaže-da sigurno ćete biti trudni. Odlazim u klinike redovno, obilazim ih i radim opet i opet taj ultrazvuk. To traje godinama. Prosto sam se srodila s tim aparatom za merenje veličine folikula. Svako malo – eto mene na ultrazvuku.
U toku procesa primam hormonsku stimulaciju, sve tri nedelje se bockam u stomak. Toliko sam se izveštila da ne osećam ni bol, ništa. Poznajem proizvođače lekova i znam skoro napamet sve kontraindikacije. Savladala sam gradivo. Kad se bocnem, samo osetim hladnu tečnost u sebi. Ostane rupica na stomaku, malecna. Ništa strašno. Strašnija je bol u duši svaki put. Jer uvek pomislim kolika je ovo muka?
Neka žena spava sa svojim mužem i puf – dve crte na testu. Neka druga se u trenutku strasti uhvati sa nekim lepim momkom posle dobrog izlaska i puf – dve crte na testu. A vidi mene? Ja sa mužem sedim uveče i brojim minute do bockanja u stomak! Tražim najbolju pozu za stop injekciju i živim život u iščekivanju. Prođe tako petnaestak dana neizvesnosti – od bockanja pa sve do novog ultrazvuka i merenja nivoa hormona. Vene poplavele na rukama, bodem se svaki dan. Ma ko narkoman. Bodem se i u stomak, sama, a u venu me bodu drugi, a onda malo idem na vaginalni ultrazvuk. I eto, prođe vreme. Onda te uspavaju i kad se probudiš čekaš da čuješ broj. Zašto broj? Pa to je čarobni broj jajnih ćelija. Što je veči broj- šanse su ti veće. A ja kao da ne spavam. Ma na mene i ne deluje ta anestezija – čini mi se svaki put pod anestezijom brojim.
Onda posle čekaš. Čekaš nekoliko dana i pokušavaš da živiš normalno, iako ti misli lete ka laboratoriji, iako misliš na embiologa koji sad mućka sa tvojim ćelijama i spermićima muža. I šta im uopšte radi? Nadam se da ih ne dira i ne uznemirava. Pa to su moja deca! Nemoj da ga ja nahvatam kako mi muči decu, slučajno! Prolaze minuti, ma ko sati! Nikako da prođu. I prođe dva-tri dana. Najlepši trenutak cele procedure vantelesne oplodnje dolazi. Transfer.
Vraćaju mi moje embrione. MENI vraćaju MOJE embrione! Kakvo ushićenje! Osećaj da sam već trudna od tog momenta počinje i ne prestaje. Traje…hm..Nekoliko dana. Ležim, mazim stomak i uživam. Pa ja sam bre trudna, šta ima da sumnjamo? Onda posle par dana sumnja počne da šeta po mozgu. Ma možda nije, možda jeste, ma grudi su mi velike-nabrekle, sigurno jeste, ma boli me stomak-onda nije. Šetam tako s mojim mislima od ludila do razuma. Neprekidno. Kad test pokaže BetaHcg 0 – nade padnu u vodu. Obučem pidžamu, plačem i ne izlazim. Prijateljima kažem – nije mi nešto dobro. Niko ne zna šta se sve dešavalo u meni. Pitate se gde je tu moj muž? Hm…Pa tu je, uvek uz mene, uvek sa mnom. Pati i on ali je muško pa ne oblači pidžamu…
