Ja sam mama jedne trogodišnje devojčice i pre malo više od mesec dana, rodila sam i jednog dečaka. Međutim, silno željena i prva, i druga trudnoća se nisu jednostavno desile, same od sebe, kako mnogi parovi očekuju. Put do nje je bio trnovit i zahtevao je ulaganje mnogo napora koji se u većini situacija nije isplatio. Sedam godina smo pokušavali i konvencionalnom, i alternativnom medicinom da prevarimo naše nedostatke i sponatno postanemo mama i tata, ali to se nije dogodilo. Suprug i ja smo bili suočeni sa sterilitetom i vrlo lošim prognozama da se na prirodan način ostvarimo u ulozi roditelja. Često smo se šalili na svoj račun, da bi nam bilo lakše, kako smo oboje pomalo felerični, ili da pored silnih fakulteta koje smo završili ne umemo da napravimo jednu bebu. Kada razmišljam o tome, taj humor koji nam je ostajao posle svakog razočaranja, nas je čvrsto nas držao okupljene oko tog cilja.
Zbog teških emocionalnih kriza u jednom periodu, okrenula sam se psihoterapiji i ličnom radu kako bih prevazišla “teške” emocije. Emocije su se smenjivale od anksioznosti koja je bila praćena mislima „šta ako nikada ne budem majka“ do depresivnosti koja me je zaokupljala svaki put kada bih se pitala: „zašto je život tako nepravedan prema nama. Mi smo dobri ljudi, to ne bi smelo da nam se događa“. Međutim, onog trenutka kada sam ideju o tome da mora da postanem majka ostavila po strani, i pomirila se sa realnim rizikom da možda nikada neću imati svoje biološko dete, tj. da život bez dece može biti kvalitetan na svoj način, osetila sam se mnogo bolje. Sa takvim pogledom na život, koji je bio mnogo relaksiraniji, moj partner i ja smo krenuli u prvi proces VTO. Imala sam nadu i želju, ali sam bila svesna i rizika da možda neće uspeti. Takođe, pokušavala sam da se pripremim i na patnju, i na bol ukoliko ne uspe, iako čovek zapravo nikada nije pripemljen ni za jednu životnu situaciju.
Svesnost da ne mogu u potpunosti kontrolisati prirodu i da li ću ostati trudna nakon poslednje faze vantelesne oplodnje, mi je pomogla da se nosim sa iščekivanjem i strepnjom. Srećom, naš prvi pokušaj je uspeo.
Dok sam se na jednom polju borila za ulogu majke, na drugom polju sam radila na sebi, što na ličnom nivou, što na nivou obrazovanja, pa sam se sve vreme školovala za psihoterapeuta. Uvek kažem sebi da sam možda imala sreću zato što se bavim psihoterapijom, pa sam znala kako sebe da umirim u teškim trenucima, kao i kako svoje nekorisne misli da usmerim u nešto korisno. Mnogo parova zapravo ni ne zna koliko sebi mogu da pomognu ukoliko bi znali bar neke od tehnika koje sam ja koristila da sebi pomognem.
Sve me ovo inspirisalo da napišem svoju priču i da na ovom blogu podelim jedan stručan tekst o uticaju psiholoških faktora na uspeh procesa vantelesne oplodnje. S obzirom da u potpunosti razumem kroz šta prolaze parovi koji ne mogu da imaju decu, u svom psihoterapijskom radu, svakodnevno, koristim to svoje iskustvo, kao i stručno znanje da pomognem parovima koji prolaze kroz sličnu situaciju.
Kod mene na psihološko savetovanje dolaze samo neki parovi, ali ja smatram da bi svi trebalo da znaju kako tehnike regulisanja “teških” emocija u toj borbi mogu mnogo da pomognu njihovom mentalnom zdravlju, i da na taj način parovi mogu povećati sebi šansu da postanu roditelji.
Nikolina Milosavljević
