Sedeo je pored mene nem. Nije govorio ni reč. Pogled mu je lutao po prostoriji i kao da nije želeo da nam se pogledi susretnu. Nisam želela da nešto kažem, da ga pogledam, da mrdnem. Sedela sam ukočeno jer nisam htela da me primeti. Bilo je prosto neminovno da mi kroz mozak prozuje sve misli o prošlom životu, o svemu što smo zajedno prošli. Košulja koju nosi kupljena je u butiku pored naše zgrade, znam jer sam je ja birala. Sve znam, samo ćutim. Ćutim i čekam da prođe, a proći će.
Provedeš deceniju sa nekim i na kraju sediš i ćutiš? Nekad nije bilo tako. Pre samo nekoliko godina razdragano sam šetala po našem stanu, kupovala nove lampe i nameštaj. Čekala sam njega da se vrati s posla, s puta, sa sporta…Uvek nasmejana i uvek posvećena njemu i želji da ga učinim ocem našeg deteta. Ništa se nije dogodilo odjednom. Ni Rim nije sagrađen za jedan dan. Prvo smo se voleli. Mnogo smo se voleli. Još od prvog nameštenog sudara smo se voleli onako kao što devojčice zamišljaju u bajkama. Moja najbolja drugarica i njen tadašnji momak namestili su mi sudar. Očajno sam želela nekog pored sebe, bila sam sama već neko vreme, a godine su dolazile i prolazile. Posao je bio tu, uspesi su se nizali na poslovnom planu, ali emotivno sam bila krhotina. Želela sam nekog i on se stvorio, kao po planu – lep, uspešan, brižljiv i pažljiv. Imao je sve što sam želela. Moji roditelji nisu krili oduševljenje, a meni je srce svaki put zatreperilo na pomen njegovog imena. Nismo se vodali dugo, odmah smo uplovili u pravu, ozbiljnu vezu. Pa nismo baš tada ni bili u godinama kad se nešto isprobava…
Odmah nakon venčanja otputovali smo daleko i vodili ljubav po nekoliko puta na dan. Nezasito. Pravili smo bebu u svakom trenutku i svakom pogledu. Sve je bilo već rešeno. Imali smo moj stan, njegov stan i 2 sobe za bebu koju smo čekali. Zamišljala sam kako će izgledati naše dete. Kada sam videla pozitivan test na trudnoću-vrištala sam od sreće! Bukvalno. Doleteo je, ne znam kako, ali je doleteo odnekud. Grlio me i ljubio toliko da su me boleli obrazi. Trudnoća je tekla mirno i polako bez nekih trzavica. Mogla sam odmah da se odvojim od posla, da ne mislim ni o čemu drugom osim o detetu koje raste u meni. Mislila sam na zdravu hranu, na šetnju i na njega. On je završavao sve. Ni oko čega nisam morala da brinem, sve je bilo na dohvat ruke. Ma, jednostavno sreća. U jednom danu život namesti da se mnoge stvari sruše, ali retko kada sruši i ceo život. Sa mojim se tako desilo. Stalo je. Srce bebe je stalo i moj život je stao. Nisam ni slutila da će toliko teško biti otići na kiretažu. Tešio me je i bodrio. Bilo mu je teško, ali je znao kako je meni – još teže i još gore. Raspadala sam se iznutra, umirala mi je duša. Pitanja i pitanja. Bolnica i lekari. Toliko toga za jedan dan, toliko strašnog. Danima sam plakala posle toga. Navukla sam zavese u spavaćoj sobi i dugo jecala sa glavom u jastuku. On je morao na posao – ja nisam. Ja sam morala da tugujem. Želela sam da tugujem dok sam sama, jer sam videla koliko želi da budem bolje, da se pridignem i nastavim. Pa biće beba! Biće puno beba. Stalno je govorio: ,,Ne brini, dušo, bitni smo ti i ja. Napravićemo mi bebu ponovo, samo ti budi dobro“. To me je tešilo. Njegov glas me je tešio. Kad izgovori ono „dušo“ srce mi se stiskalo jako.
I prebolela sam nekako. Počela ponovo da radim, nastavila sa životom i posle nekoliko meseci nastavili smo da radimo na bebi. Usledili su meseci i meseci čekanja.
Ja nikada nisam prestala da mislim o izgubljenoj trudnoći, uvek je bila ta misao tu, blizu, pratila me…Negde sam se i osećala krivom, ali sam čvrsto rešila da nastavim dalje. Nastavili su se meseci pokušavanja i pokušavanja. Menjali smo poze, držala sam noge visoko gore, pila sam čajeve koji pomažu ženama da ostanu u drugom stanju, išla sam čak i kod neke bake da mi namesti nešto u stomaku, pila suplemente, redovno odlazila kod ginekologa, pratila rast folikula i svašta nešto. I ništa. Ništa se nije dešavalo. Jednostavno test je svaki put pokazivao tu prokletu jednu crtu i ni nijansu više. Prošlo je više od godinu dana od pobačaja, a ja nisam mogla da se pomirim s tim da ne mogu da ostanem ponovo u drugom stanju. Često sam razmišljala da smo na medenom mesecu napravili bebu posle samo desetak dana čistog neobuzdanog seksa. Kako se tada desilo, a sada neće? Kako i zašto? Stalno ista pitanja. U svom tom mom ličnom bunilu nisam više primećivala njega. Često sam istraživala po netu i radila danonoćno u nadi da ga neću sresti. Kad bi nastupili plodni dani – spopadala bih ga s vrata i oblačila najbolji donji veš koji imam, a onda bih čekala. Bukvalno sam bila raspoložena za uživanje s njim samo i isključivo u vreme ovulacije. Ispipavala sam grudi redovno, često sama a onda kad se zaboravim i pred njim ili nekim drugim. Eto, čisto da proverim da li je tamo sve u redu. Mislim da nikada niko na ovom svetu nije toliko pipao svoje grudi kao ja. Sećala sam se svih simptoma prethodne trudnoće i upoređivala. Ali ništa. Ništa i ništa. To NIŠTA bilo mi je strašno. Strašnije i od njega.
A onda se i on promenio. Da. Činilo mi se i da ne želi da vodi ljubav sa mnom već da to odrađuje onako… zbog mene i mojih plodnih dana. Ali mi je stalno govorio da je jako stresan period na poslu i ja sam to ovlaš slušala. Pa pobogu, imala sam ja i svojih problema, recimo morala sam da radim još neke analize.
Krenula sam potajno u ispitivanja. Planski sam svakog meseca radila analize hormona, briseve, išla na folikulometriju ponovo i ponovo. Uglavnom je sve bilo u redu, ali sam želela da ispitam sve što postoji kako bi bila načisto. Njemu ništa nisam pričala o tome, imao je obaveze oko posla i nisam želela da ga opterećujem. A onda je usledio šok, novi šok. Uradila sam analizu prohodnosti jajovoda i moji jajovodi bili su potpuno zapušeni. Potpuno! Sećam se tog dana. Rekla sam mu da moram na službeni put, a utrčala sam u ginekološku ordinaciju i legla na ginekološki sto. Nije želeo da radim te „glupe“ analize, kako je stalno govorio. Ali eto, oduvek sam bila tvrdoglava. Doktorka u privatnoj ordinaciji mi je nešto brbljala, ali ja nisam uspela da upamtim, pa skoro ništa. Ponavljala je reči – nije to tako strašno, pa postoji vantelesna oplodnja, pa sad je medicina napredovala… Ja sam istresla novčanik, bacila novac na pult medicinskoj sestri i otrčala. Neka bojazan mi se uvukla u srce. Neki strah. Strah od njegove reakcije. Nisam se bojala procedura, ispitivanja, te vantelesne oplodnje…Bojala sam se odbacivanja. Pa ja sam sada neplodna žena? Jalova? Ja ne mogu! Ja neću moći da rodim! Ma da li sam ja žensko sada? Svašta mi se vrzmalo po glavi. Uletela sam u kuću i rekla glasno, odsečno: ,,Ja ne mogu da ti rodim dete!“. Prebledeo je kad me je video. Polako sam mu ispričala sve. Redom. Kao dete koje krije ocene u školi, pa na kraju mora da prizna istinu. Sve sam priznala. Sve analize. Sav moj trud i svu moju muku. Trudio se da me shvati, da pohvata, da razume. Ponavljao je kako dete nije bitno, kako smo mi bitni, kako ćemo ići na taj proces, kako novac nije problem, kako to nije problem – ovo nije problem…Ja se nisam smirivala. Nije mi se dalo. Nisam u glavi videla sebe sa bebom.
Posle nekog vremena krenuli smo u postupke vantelesne oplodnje. Imali smo para i nismo se opterećivali toliko. Ušli smo u jednu proceduru, pa u još jednu…Osetila sam njegov odlazak. To je bilo posle trećeg procesa. Prečesto je govorio kako ga ,,smaraju“ ovi česti odlasci kod lekara, kako ga nerviraju lekari, kako mu je neprirodno sve ovo. Znala sam da želi decu, pa mi je uvek bilo čudno zašto mu je tako teško sve to, ali sam ćutala. Sve čega se sećam posle postupaka vantelesne oplodnje su u stvari sećanja na negativne testove za trudnoću i praznog stana. Prečesto nije bio tu. Jednom smo čak morali da zamrzavamo njegov uzorak jer je morao na put. Baš je morao tada. Baš tada…
Htela sam dete, žudela za tim, zaboravila sam njega, on se nekako podrazumevao. On mi je postao samo materijal potreban za reprodukciju. Do jednog trenutka. Posle četvrte vantelesne oplodnje rekao je; ,,Ne mogu više, nemam snage…Žao mi je. Upoznao sam drugu ženu. Ona je trudna. Žao mi je”.
I otišao je. Samo je to izgovorio. Ništa više. Nismo se ni svađali. Nije bilo onih oštrih reči. Ničeg.
Sada sedimo u toj prostoriji, kao stranci. Nepoznati jedno drugom. Bez želje da se pogledamo. Čekamo da se završi ,,ovaj proces“, malo drugačiji proces i da pođemo… Svako svojim putem. Na košulji vidim mrlju od mleka za bebe.
Autorka: Sandra Jovanović
Šansa za Roditeljstvo
IZVOR: MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 11
