Autorka: Aleksandra Ristić
Usne u grču od straha pokrivala je epidemiološka maska. Hirurške rukavice, pak, nisu imale moć da prikriju tremor. Drhtavim rukama pružila je dve fascikle onoj koju će kasnije nazvati svojom doktorkom. U prvu fasciklu pothranila je prošlost i neuspehe iz prvog braka. U toj fascikli, međutim, ona je bila plodna i 6 godina mlađa, on je imao oligoastenoteratozoospermiu i ni najmanju želju da to prihvati. Sve u vezi sa osvešćenjem zajedničkog problema bilo je teže nego izgovoriti dijagnozu u dahu. U dahu mu je bilo daleko lakše otići. Druga, fascikla njene sadašnjosti, nagoveštavala je neizvesnu i mučnu budućnost. Sva bol ovog sveta udobno se smestila među njene korice i čekala presudu VTO stručnjaka. Oslanjala se na reči koje su je iz Doma zdravlja dopratile dotle: „Idite gde hoćete – menopauza. Pa šta ako imate 34!? Jajnici su Vam makar 15 godina stariji“.
I pomislilo bi se da njena VTO priča počinje ovde, u ordinaciji ove privatne klinike, na bezbednoj distanci od one u koju gleda kao u Boga i jednako joj se moli za nadu. Ali ne…
Njena VTO priča začela se u jednoj sasvim drugoj klinici, nasuprot licu lekara bez ičega božanskog u sebi, daleko od graničnih godina, daleko od gornjih referentnih vrednosti, od vrednosti ispod granica… Daleko od poimanja najvećih vrednosti u životu.
Začela se daleko i od njegovog srca i razuma. Okupala se suzama i molbama, povila tajnom i zavetom ćutanja (jer je sramota obući je u nešto svečanije), napojila tihim gutljajima čaja od očajnice (jer sin ne može biti neplodan, snaha mora), zagrcnula na svako „iz glave je, opusti se“… i tako neželjena, neprihvaćena i sakrivana, šćućurila se u mračni kutak prazne sobe koja je mogla biti dečija. Obilazila je samo ona. Pokazivala joj je nove članke i linkove ka bolnicama, upute plave i zelene boje, nove travke, stare čudotvorne ikone… Uspavljivala je željama da je zanunuška kada jednog dana izraste u zdravu, lepu bebu. Šaputala joj je imena u paru, kojima će je zvati kad preraste Priču. Nekada je dolazila samo da bi plakala. Priča je sve razumela. Deca su se, hvala svim silama, rađala…
Dok joj je još bilo dozvoljeno da prošeta među njima, Priča je slušala o venčanom kumu koji je nepažnjom dobio sina. O njenoj drugarici koja je rodila drugu ćerku. O kumi koja je na proslavi tog rođenja pokazala prvu sličicu bebe i najavila datum venčanja. Čula je Priča i da komšija čeka treće dete, ali je iz nekog razloga jako bitno da bude muško. Priču je bolelo što se samo ona radovala ovim događajima. Činilo joj se da svakim zveketom kristalnih čaša on postaje sve dalji, da običajno „cepanje“ očeva kida i njegovu već krhku volju.
Rastali su se tiše nego što su se sastali, pred samo rođenje njenog bratanca.
Čupavi zamotuljak je još u maminom stomaku dobio svoje ime. Ona ga je, i pre nego što ga je donela iz porodilišta, nazvala Život, i njegovim prvim plačem označila datum svog novog rođenja. Životić je zauzeo njene ruke, srce i dane. Priča nije tugovala. Prolazile su godine. Deca su se, hvala svim silama rađala.
Nalazila je Priča načine da poseti svoju naratorku. Virila je iza priče koleginice sa posla, koja je grožđicama sa Hilandara zahvalna za svoju devojčicu. Mahala joj je sa društvenih mreža kada je ćerka porodičnih prijatelja postavila objavu sa dva plava srca i natpisom: „Nijedna godina borbe nije bila uzalud“. Doputovala je zajedno sa drugaricom sa katedre iz drugog grada, koja se vratila rešena da tu završi daleko važniju školu od one koju su zajedno učile.
Na prvi rođendan devojčice sa repićem i belom balskom haljinom Priča je već bila pozvana. Ona je vozila i govorila mu o koleginici koja je 2 godine ranije došla u grad iz kog su se uputili na proslavu. Priča je sa zadnjeg sedišta posmatrala njegove sveže potkresane kovrdže i košulju koju mu je na brzinu opeglala. Osećala je da im pripada i da je bezbedna. Nije je plašilo što ona plače. Znala je već godinama da je tada najjača.
Plakala je i kada su im javili da je čeka još jedno neverovatno putovanje. Njeni brat i snaha sa neprirodnim osećajem krivice objavili su najradosniju vest. Brat je seckao rečenice. Snaha je prekrštene ruke držala na stomaku i sakrivala se pramenovima kose. Njeni roditelji su se gledali nemo. Ona je plakala…
Za roditeljima koji ne umeju da se, od bola, raduju. Plakala je od ljubavi prema bratu. Od zahvalnosti za snahu koja je u život svog prvenca uvela bez zadrške i postavila na tron njegovog detinjstva. Plakala je od sreće zbog još jedne bezuslovne ljubavi kojom će biti blagoslovena. Priča je pratila njega.
„Neka je živo i zdravo, samo da se rađaju!“, rekao je naglas. „U ovoj priči samo ne smemo da izgubimo sebe, i sve ćemo dobiti“, rekao je njoj tiho.
Potvrdu o ispunjenosti uslova dobili su u nedelji obeležavanja (ne)plodnosti, 3. novembra godine koju je pojela korona. Priča je dobila svoj par. Zajedno su jači, njih troje.
Svaka (VTO) priča mora biti ispričana. Priča zato postoji. Priča mora imati kraj. Na kraju (VTO) priče je beba. I na tom kraju sve počinje.
Priča publikovana u MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 9.
