Autorka: S.R.
Oduvek imam višak kilograma. Otkako znam za sebe, postavlja mi se pitanje zašto ne smršam. Ne mogu da kažem da nisam pokušavala. Jesam, ali nisam uspevala… Višak kilograma, pogotovo ozbiljan višak, nije nešto što bilo ko od nas želi. Niko ne planira da se ugoji toliko da ne liči na ljudsko biće, to se, jednostavno, desi. Polako, malo po malo, zalogaj po zalogaj, depresija za depresijom, tuga za tugom… Onda prestanu da budu važni razlozi zašto se jede. Jednostavno se žvaće i guta. I sa svakim zalogajem ubija se jedna po jedna emocija… Onda rešim da gladujem. I gladujem šest meseci. I počnem da ličim na ženu… Ali, ne rešim osnovni razlog, zašto sam se na prvom mestu ugojila. Onaj crv u mojoj glavi koji traži suvišne kalorije je još uvek tu, još uvek kljuca, još uvek kopa tunele po mom mozgu, još uvek iritira demone… I ja opet jedem.
Onda se pojavi neko ko me voli baš takvu kakva jesam. Neko kome ne smeta moja težina. Pojavi sa taj neko sa kojim mogu da budem „ja“, neko pred kim ne moram da se skrivam, neko sa kim se smejem, neko pred kim jecam, neko ko je čvrsto rešen da ostane pored mene i da me štiti od svega, ponajviše od same sebe. Počinjemo da živimo zajedno. Stanujemo privatno, nemamo stalni posao, svaki dinar koji zaradimo ode na stan i račune… Borimo se i preživljavamo kako znamo i umemo. I hoćemo bebu. Uprkos strahu od nemaštine, od toga da tom detetu ne možemo da pružimo ništa, od potrebe da od dva slepca ne pravimo trećeg, želja u nama je jača…
Ginekolog kaže: „S tobom je sve u redu, ti samo treba da smršaš.“ Preklinjem je da me pošalje na HSG, ali ne da. „S tobom je sve u redu, ti samo treba da smršaš“, ponavlja. Desi se trudnoća. Vanmaterična. Pukao jajovod. Duglas pun krvi… Primaju me na patologiju trudnoće. Ulazi žena. Lekar. Hirurg. Ona koja je svoj život posvetila spasavanju i pomaganju. Ona koja se Hipokratovom zakletvom zarekla da će lečiti… Ulazi i, umesto „dobro veče“, čujem rečenicu: „KAKO STE ODVRATNO DEBELI!“
Soba za intervencije… Oko mene više ne znam koliko ljudi, lekara, sestara… Spremaju se da punktiraju Duglas. Jedna od doktorki objašnjava onoj kojoj sam odvratna šta treba da radi… Bol razdire. Zovu anesteziologa… Budim se. Ne znam koliko je sati, ne znam gde mi je muž, ne znam da li on zna nešto o meni, ne znam ko su svi ti lekari oko mene. Osećam se kao majmun u kavezu zoološkog vrta. Čujem poznati glas… Ona kojoj sam odvratna pita me da li je trudnoća željena. Ma, jok… Ja to samo onako, šale radi. Bilo mi je dosadno, pa rešila da malo imam unurašnje krvarenje i provedem neko vreme u bolnici.
Intenzivna nega… Vreme kao da je stalo. Sat je zaboravio da pomeri minut… Ostao je zakucan u jednom mestu… Smenjuju se lekari, dolaze i odlaze vizite. Moje unutrašnje krvarenje i ja ležimo zajedno iščupani iz svega što nam je par sati pre toga bio tako poznat prostor. Izvučeni iz sigurnosti doma. Krvarenje i ja… Zajedno. Jedino što pamtim iz tog perioda je žeđ. Jeziva, neutoljiva žeđ.
„Vi možete i danas u salu. Vi ćete na odeljenje i kući.“ Smenjuju se lekari, dolaze i prolaze vizite. I svaka od njih ima neku drugačiju ideju o tome šta bi sa mnom trebalo raditi. Neradne dane, praznične, moje unutrašnje krvarenje i ja provodimo na intenzivnoj nezi. Prebacuju me na odeljenje. Dolazi jedan od samoproklamovanih stručnjaka. Kaže, njega su čekali. Uradiće ultrazvuk da vidi šta se tamo dešava, pa idem na odeljenje, biće mi prijatnije. A onda kaže da ja nisam za odeljenje, da moram u salu… Razmišlja kako će mene tako debelu da stavi na sto. I shvata da to ne želi. Debela sam. Ko me je terao da pravim decu. Nije on znao da je to bilo tako i par dana ranije. Pa kad sam već preživela tih par dana, mogu valjda i njegovu smenu da preguram. Ali, valja pokriti postupke. Bilo bi sjajno da muž i ja potpišemo da se odričemo operacije. I pritom nam ne govori šta potpisujemo. Ako umrem, da on skine krivicu sa sebe. Debela sam. Ko me je terao da pravim decu.
Počinje radna nedelja. Dolazi žena, lekar, načelnica. Dolazi ona kojoj dugujem život. Stavlja me na sto, vadi desni jajovod, zaustavlja krvarenje. Spasava mi glavu. Njoj nije bilo važno što sam debela. Ona je u tom mom salu videla i život. Hvala joj…
Vraćam se kod čuvene doktorke, ginekologa, sa predlogom za HSG. Ovoga puta, rečenica uz mahanje kažiprsta glasi: „Štaaaaaaa? Kakav HSG? Ne dolazi u obzir! Sad si sečena! NEMOJ SLUČAJNO DECU DA PRAVIŠ!“
Ta moja izgubljena trudnoća, greh je na njenoj duši. I dok sam živa tako će biti. Ako postoji bilo kakva kosmička pravda, želim joj da ispašta za taj greh… Promenila sam lekara. Trebalo je da uradim još mnogo toga, ali nisam… Samo sam otišla od nje.
Počinje vidanje rana i samosažaljevanje. „Šta ako opet budem na stolu? Šta ako opet završim sa vanmateričnom?“ Parališući strah… Odlazim na HSG. Suprug 11,5 miliona spermatozoida u uzorku. Nije loše. Daleko je od dobrog, ali nije loše…
Godine prolaze, ništa se ne dešava. Počinjemo sa inseminacijama. Ovoga puta dijagnoza je oligoastenospermija. Spermatozoida, takoreći, nema, a to što ima, nije pokretno. Lekar se obraća meni: „Jesmo li rekli da moramo da smršamo?“ I tako svaki put. Odustajemo od inseminacija. Raspitujem se za vantelesnu oplodnju. Komisiju ne mogu da prođem. U međuvremenu sam se još ugojila, a onda rešila da tog crva trajno izbacim iz svoje glave, da se izmirim sa demonima. Tada sam smršala, i to mnogo. Ali, nedovoljno za prolaz komisije. Pitam kakve su mi šanse za vantelesnu ako je ja platim. „Ako Vi platite, nema problema. Težina nije odlučujuća.“ Dobro, državo Srbijo. Platiću. Ali, neću platiti tebi.
Krećemo sa VTO u inostranstvu. Uleteli u ozbiljan kredit…. Onda mi se mama razbolela. Juri lekare, zakazuj analize, plaćaj privatno, jer, u ovoj državi ne može da dođe na red, a gori pod nogama… Ne žalim se. Sve bih isto kad bih morala ponovo. Ali novac za VTO se polako topi… Uradismo jedan ciklus. Od osam folikula dobismo dve blaste. Celih 10 spermatozoida za oplodnju… Prvi transfer neuspešan… Ostala je jedna blasta zaleđena. Ostala je naša nada i uteha. Ostala je naša strepnja da li će preživeti odleđivanje. Ostao je naš razlog zašto ujutru ustajemo iz kreveta. Ostala je naša zakletva toj maloj mrvi nas da ćemo se po nju vratiti…
Tražim histeroskopiju… Moram da znam zašto nije uspelo. Obilazim od šaltera do šaltera, od vrata do vrata… Konačno je zakazujem. Imam hipertenziju koju, po preporuci lekara, držim pod kontrolom. Preporuka kardiologa je dva verapamila, a endokrinologa tri verapamila i dve metildope. Ja na svoju ruku pijem jedan verapamil dnevno u periodu od godinu i po dana, kontrolišem hipertenziju, skidam težinu, bavim se sportom… Dolazi dan moje histeroskopije. Na stolu moja srčana frekvenca je 42. Ne smeju da me uspavaju. Vraćaju me sa stola… Verapamil je usporio rad mog srca na veoma opasan nivo. Da sam slušala lekare, verovatno sada ovu priču ne bi imao ko da napiše. Pretpostavljam da bi objašnjenje moje smrti bilo jako jednostavno. Bila je debela. Sama je kriva…
Izlazim iz sale, prikačena za infuziju Ringerovog rastvora. Emotivno i psihički razorena, pretužna, neutešna i uplakana… Gledam u onaj rastvor koji teče kroz moje vene… „Šta će mi Ringer? Zašto ste mi ga uključili? Nisam prošla anesteziju. Nisam prošla histeroskopiju. Čemu Ringer?“ Šokirana glavna sestra gleda u mene. Veoma nadmeno obraća mi se rečima: „Hajte, molim Vas! Pa niste jeli niti pili ništa dva dana. Šta sada da radimo? Da ga bacimo!? Pa, bolje da ga Vi popijete, nego da ga bacimo!“ Gledam u neverici… „Imate li Vi još nešto za bacanje!? Mislim, da mi date, da ne bacite…“, ne izgovaram .Umesto toga, samo zamolim za otpusnu listu. Izlazim sa klinike potpuno slomljena. Ulazim u kuću, gušim se u suzama… Raspala sam se još jednom…
Počinje kovid, granice se zatvaraju. Vreme prolazi…
Konačno zakazujem histeroskopiju privatno. Nadam se skreču, boljoj prijemčivosti endometrijuma, nadam se onoj mojoj mrvi koja me čeka negde u nekoj slamčici, zaleđena i sama. Moje buduće dete, moja najdraža snaga i uteha, deo mene i moje ljubavi leži tamo negde i čeka me… Iz mene vade polipe. One iste polipe koje niko od dvanaest različitih lekara na ultrazvuku nije video niti pomenuo u periodu od godinu i po dana. Oni su izvađeni… Patohistologija kaže da su potencijalno maligni… Traže kiretažu. Prolazi još jedan beskrajno dug, pakleni mesec pun straha i neizvesnosti. Ja želim dete, a možda u sebi gajim rak. Još jedna opšta anestezija, još jedno grebanje po endometrijumu, još jedno čupanje moje utrobe… Još neki dan agonije. Ponovo se čeka patohistologija. Stigla je… Svi su polipi izvađeni. Sve je benigno. Endometrijum je svež. Sad je sve ok. Nema šanse da ovaj transfer ne uspe, zar ne? Laž.
Pojavljuje se svetlo na kraju tunela… Imamo dozvolu da pređemo granicu. Idemo po našu mrvu. Idemo po našu utehu. Idemo po razlog našeg ustajanja iz kreveta… Smejem se i plačem u isto vreme. Keki moj mali, zaklela sam ti se da ću doći. Biće tebi lepo kod mame u utrobi. Samo se lepo ušuškaj i rasti, srećo naša…
Urađen je transfer… Beta je manja od 0,1.
Sterilitet je jedino stanje u kome se žena leči i onda kada je problem u njenom i onda kada je problem u telu njenog muškarca. Vantelesna oplodnja je proces u kome se prodaje ono najsvetije i najvažnije na celom svetu. Prodaje se nada i to za mnogo velike pare… Jedina presudna stvar u vantelesnoj oplodnji su godine starosti. A nas su godine pregazile… I jedina nada da ikada imamo porodicu zove se puna donacija… Genetika nikada nije bila i nikada neće biti ispred ljubavi prema detetu i želje za stvaranjem porodice. Ali, osećaj gorčine zbog svega doživljenog zauvek će ostati u nama. To emotivno raspadanje u milion komadića i sastavljanje sopstvene duše nikada neće biti zaboravljeno…
„Život je ono što nam se dešava dok mi planiramo neke druge stvari.“ A vreme je neumoljivo i prolazi. Ovo je apel svima koji ulaze u proces vantelesne oplodnje. Ne gubite dragoceno vreme! Ne čekajte! Manite se tih „prvo smršajte“ ideja. Naslušala sam ih se. Imala sam bar 50 kg više kad sam prirodnim putem ostala u drugom stanju. Ali, imala sam i osam godina manje. Dok mi pokušavamo da skinemo tih 5, 10, 20 kg više, ode godina. Dok mi razmišljamo hoćemo li proći komisiju, ode još jedna i nikada se neće vratiti… A kilogrami će možda još uvek biti tu…
„Put do pakla popločan je najboljim namerama“, rečenica je koja najbolje opisuje moju borbu. Ne dajte da postane ona koja će i vas opisivati. Borite se sada dok još možete. Preduzimajte sve korake dok još imate vremena. Jer, ono će vrlo brzo proći. I nikada se više neće vratiti…
U početku smo se borili da stvorimo nešto da bismo imali šta da pružimo tom detetu.
Sad imamo sve…
Ali, nemamo dete.
