Sezona praznika je pred nama i može biti mučna za svakoga ko prolazi kroz neplodnost. Svojim svetlucanjem, druženjima i ćaskanjem, sa posebnom važnošću koja se daje deci, porodici i proslavi, ovaj period izgleda kao niz događaja koji su koncipirani tako da istaknu ono što vam posebno nedostaje.
Naravno, mnogi neguju tradicije i ja se radujem svim okupljanjima. Tačno je da na ovakvim društvenim okupljanjima tipičnim za proslave nema mesta negativnim mislima. Volela bih da postoji način da pokažem da nosim neku vrstu bele zastave, nešto što znači – ovde sam, ali sam i negde drugde.
Ove zime blizanci koje smo suprug i ja dobili uz pomoć IVF-a imaće skoro četiri godine – ali se jasno sećam te godine kada sam se jedva i krhko držala za prazničnim stolom, stiskajući čašu vina dok mi se stomak stezao. Svaki puls bolno me je podsećao da još jednom nisam uspela da zatrudnim. Umorilo mi se telo do kuće moje tetke, ali moj um je lutao nad teškim savetom mog doktora: ,,Šta god da radite, ne plačite kada dobijete menstrualni ciklus.” Kao iz velike daljine, čula sam svoje rođake kako pričaju neke gluposti. Ipak, svaka reč me je bolela.
“Mrzim naziv “svečani ručak” ” – rekao je jedan.
“Šta je sa rečju “vlažno” ” – suprotstavio se neko.
“Uhh, da” – složi se prvi, imitirajući drhtavicu.
Pomislila sam u sebi, mrzim reč plodnost. Zvuči kao naziv otrovnog cveta. Ali nisam rekla ništa. To bi podsetilo na drugu reč koju sam mrzela: neplodnost. O događajima koji su preokupirali moje misli nije se moglo razgovarati. Ne bih mogala da kažem, ,,Hej, mnogo krvarim, mogla bih da padnem sa stolice i jednostavno umrem od krvarenja i bola“. Umesto toga, promešala sam svoj krompir i osmehivala se. Tako sam, bez reči doprinela velikoj tišini.
Uhvatila sam ruku mog supruga ispod stola, osetila čvrstu toplinu dlana i prstiju. Do tada smo pokušavali da dobijemo bebu više od osamnaest meseci – tri puta više od vremena koje vam je potrebno da vas kvalifikuju u grupu „neplodnosti“. Ipak, odupirala sam se tome.
Ne ćutim zbog stida ili stigme o ovoj situaciji. Barem, ne svesno. Nisam mogla da govorim o neplodnosti, jer kao neko čije suze brzo naviru, iskrenost bi značila ili da potpuno otkrijem svoje emocije, ili da ću morati da uložim ogroman napor da ukrotim suze. Bolje je lebdeti iznad i izbegavati. Nisam želela sažaljenje, saučešće ili najgore od svega savete. Nisam htela da čujem priču o tome kako kad se konačno opustimo – onda će se desiti bum – pojaviće se beba! Sve to izaziva dubok uzdah! Nisam želela priču kako je od zubarkine sestre ćerka odlučila da usvoji. Nisam. I imala sam pravo na to.
Neizvesnost kod neplodnosti samo doprinosi njenoj težini. Konopac nade vijuga ispod vaših stopala i reže vas dok padate. Onda se svakog meseca penjete nazad, jer jedino taj put možete preći. Naša kultura voli da veliča ideju da ako ste hrabri, ako pokušate, ako izdržite, da ćete uspeti. I ja želim tu pravdu, čak i sada, iako sam videla nebrojano puta da to ne ide baš tako.
Konačno, evo najmanje izgovorenog aspekta neplodnosti: to je iskustvo koje se događa na specifičan, invazivan način vašem fizičkom biću. Pokušavate da pomognete svom telu da nešto uradi, ali se osećate kao da pokušavate da prisilite svoje telo da nešto učini. To je osnova samoće. Takođe je zbunjujuće. Medicinski tretmani za lečenje neplodnosti su privilegija koja nije dostupna svima, oni su prava dragocena šansa koju ne dobijate mnogo puta. To vam stvara dodatni pritisak.
Da se vratimo na prazničnu večeru – nisam prihvatila reč neplodnost nisam je ni izgovorila. Umesto toga, osetila sam njenu prisutnost kako se kruto smešta u prostoriju.
Moj ciklus je značio da ću već sledećeg dana ići na analizu krvi kojom će početi i moj izazov. Ovaj naziv smo suprug i ja ismevali i koristili kao sredstvo za odbacivanja straha. Imala sam strašnu bočicu tableta i tačno sam osetila da ovaj lek neće odgovarati meni. Ipak sam morala da probam.
Čim smo suprug i ja seli u kola, konačno krenuli ka svojoj kući, počeli smo da pričamo o našim stvarnim životima – našoj sledećoj medicinskoj stanici na putu ka bebi. “Znam da neću uspeti” – požalila sam se. Vino nije izazvalo optimizam.
Moj muž je pokušao da razgovara: “To je kao bilo koji drugi izazov u životu. Sećaš se Rokija? Kad te pobedi, nastavi sa treninzima, nastavi da se boriš“.
“Ali borim se sa svojim telom. Ja sam neprijatelj”.
“To su najvažnije borbe od svih“.
Znala sam da misli na rvanje sa demonima, umanjujući očaj. Zastala sam. “Zar Roki nije izgubio?”
Mi smo nastavili da se borimo.
Sledeći ciklus je došao tačno na vreme. Jedva ga se sećam, samo sam se šetala okolo osećajući tamne rupe u glavi. Nova godina je donela više testova, više ciklusa, operaciju, još jedan ciklus za praznik, još jedan Božić, prolećni krug IVF-a, trudnoću visokog rizika, blizance…
Sada za praznike osećam zahvalnost, ali ne i potpuno olakšanje. Znam da, dok se razgovor odvija oko mene, naglo, klizavo po površini, na neki način još uvek sam delimično van njega. Ne mogu baš da se uklopim jer znam previše. Vidim prikačene bele zastave ljudi, čak i ako ih nema. Osećam ih i opet podižem čašu svima u velikoj tišini. Niste sami…
Izvor: www.huffpost.com
