Krit, 5. 20 časova, jul 2022. godine
Iako sam mislila da ću se druge noći na odmoru konačno naspavati i još jednom u životu sam napravila sebi dobar plan – da legnem u 23.00, ustanem u 7.00, odem na trčanje, vratim se, doručkujem i odem na plažu, dan je za mene imao druge planove. Budila sam se dva puta i na kraju, oko pet sati, konačno razbudila. Napravila sam kafu i otišla do plaže da sačekam sunce. Kad već nije onako kako bih ja želela, potrudiću se da uradim sve što je do mene i da dobijem najbolje što mogu. Tako je i sa mojom VTO pričom…
Pre nekih dvadesetak godina isplanirala sam da završim školu, fakultet, zaposlim se, udam i rodim prvo dete u dvadeset petoj godini. Zamalo da uspem… Sve sam, manje-više, uradila po planu, osim poslednje stavke. Život mi je ponudio neke profesionalne izazove oko 25. godine, koje nisam odbila jer sam bila sama, pa sam „traženje” oca svog deteta odložila na neko vreme. Potrajalo je duže nego što sam mislila i tek u 33. godini je naišao. Odmah sam sve napustila sa željom da nam rodim dete koje oboje jako želimo. Prva godina me nije toliko uplašila. Jednostavno, ništa nisam znala. Posle neuspelih pokušaja da prirodno ostanem trudna, krenula sam na konsultacije i u pretrage, ni ne sluteći koliko nas teška borba čeka narednih godina.
Histeroskopija… Prva dijagnoza – neprohodni jajovodi i priraslice na njima… „Produvavanje jajovoda”, zatim laparoskopija – skidanje priraslica… Nekoliko meseci dajemo šansu prirodi, ali ne ide. Doktor nas savetuje da probamo odmah vantelesnu oplodnju. Može! Prikupljanje informacija, forumi, iskustva poznanica koje su kroz to prošle, Udruženje Šansa za roditeljstvo… Od tada, pa evo sve do danas, sfera interesovanja polako postaje sve što ima veze sa vantelesnom oplodnjom. Međutim, život ne staje. Dešava se sve ono što je davno zapisano da će se desiti. Tati, koji ima tumor, stanje se pogoršava. Menjam posao posle petnaest godina. U roku od mesec dana umiru mi i baka i deka. Ali, mi ne odustajemo od našeg cilja!
Ponovo histeroskopija – opet neprohodni jajovodi… Papiri su gotovi i spremni smo za naš prvi pokušaj vantelesne oplodnje. Nema straha od terapije, bockanja (odmah biram da to radim sama kod kuće), odlazaka na ultrazvuk, vađenja krvi, aspiracije, transfera… Sve mi je to čak i zanimljivo i puna sam nade.
Umire tata… Učinili su mi uslugu i transfer pomerili za dva sata, pa smo žurili da stignemo posle crkve i pomena. Neka je sa srećom”, kažu ljudi. “Kad se jedan život gasi, drugi se rađa, nije slučajno što je baš danas transfer…” – ispraćaju nas obe mame, tetke sa ovim rečima. Da li se pitate zašto nije uspelo? Preplakala sam dva sata posle transfera sama u sobi.
U toj prvoj vantelesnoj oplodnji sam mnogo razmišljala o tome zašto se žene žale, zašto otvaraju bolovanja, o kakvim mukama one govore kada je, osim suočavanja s neuspehom (ko ga doživi), sve ostalo rutina i neka procedura koja nije ni jednostavna, ali ni komplikovana. Realno, nemam tumor, to je muka… Zamislite koliko iskrivljen pristup!
Onda počnu da se događaju neke promene, ali ja i dalje ignorišem. Ignorišem činjenicu da svaki novi dan života više nije razlog za radovanje, nego podsećanje da sam ja starija, a da je moja ovarijalna rezerva manja. Ignorišem činjenicu da godišnji odmor planiramo po tome kada ćemo imati komisiju, kada ćemo biti u postupku. Ignorišem histeriju u glavi kad ne uspe VTO, da što pre zakažem narednu komisiju i pripremim nalaze i papirologiju. Ignorišem činjenicu da moj suprug primećuje da sam drugačija i opominje me da usporim malo, a ja još više „dajem gas”, jer Bože moj, on izgleda ne razume koliko ja imam godina i da nam je svaki dan bitan. Ignorišem činjenicu da svakoga ko mi da svoje mišljenje iIi savet o vantelesnoj saslušam kao da je subspecijalista steriliteta, ali pazite sad, onoga ko je prošao kroz to i poslušam, jer oni imaju lično iskustvo!!! Ej!!! A ja sam izgleda privilegovana što ga dele sa mnom i otkrivaju baš meni tajnu uspeha.
I tako, ignorišući mnogo toga, uspešno ubeđujem sebe u jednu novu istinu – da je ok raditi sve vreme tokom postupka, jer tako ostavljam manje prostora da mislim o tome i o potencijalnim negativnim posledicama. Pa onda, da je sasvim ok, čak i smešno s posla trčati da proveravam estradiol i progesteron u toku stimulacije za ultrazvučni pregled, koji je zakazan za taj dan… Da je sasvim ok pričati sa svima o tome, jer ne treba se stideti vantelesne oplodnje (zanemarujući činjenicu da je ljudima to interesantno, jer ko ne voli da sluša o tuđim mukama i još o nečemu nepoznatom za većinu njih, a da ja svaki put kad pričam o tome stavljam prstohvat soli na ranu jer proživljavam sve iznova)… Da je sasvim dovoljno otići negde na dan, dva (pred VTO) iz tog „haotičnog haosa” od života, da se malo „pripremimo”… Dva dana je čoveku potrebno da se adaptira na novu sredinu, a ne za postupak vantelesne oplodnje u kojem hormonskih lekova uneseš u organizam koliko dvadeset prosečnih žena ne unese za ceo život!
Poslednje četiri godine statistika izgleda ovako:
– Tokom četiri VTO postupka, oko 13 500 popijenih tableta, oko 120 injekcija u stomak, preko 30 vađenja krvi, između 50 i 60 specijalističkih pregleda, dve histeroskopije (produvavanje jajovoda, polip, pa opet produvavanje jajovoda), dve laparoskopije (odstranjivanje priraslica, odstranjivanje oba jajovoda), desetak totalnih anestezija, jedno bušenje ciste, jedna gastroskopija, oko 20 uzimanja briseva kod ginekologa, oko 30 odlazaka u Dom zdravlja i druge zdravstvene ustanove po ostale nalaze, pet komisija u Klinici za ginekologiju i akušerstvo, oko deset odlazaka u Fond za zdravstveno osiguranje, dvadesetak odlazaka po razne upute itd.
– Oko 4 500 pređenih kilometara da potražimo mišljenje i utehu… Par specijalnih bolnica za VTO, od kojih je jedna u Pragu… Nekoliko manastira o kojima postoje uspešna svedočanstva posle čitanja molitvi za porod…
– Samo na suplemente, za nas dvoje, mesečno moramo da obezbedimo 300 evra. Prosta matematika kaže da smo do sada samo na suplemente potrošili više od 10. 000 evra.
– Mnogo je rođendana, slava, svadbi i krštenja dragih ljudi koje smo propustili zbog vantelesne oplodnje. Ili smo se čuvali da se ne zarazimo, ili je bila aspiracija, transfer, pa je trebalo da mirujem.
Jedino što ne mogu da izračunam statistički je koliko sam strahova potisnula za ovih pet godina. Zbog jednog takvog sam loše i spavala sinoć. Jedna od nas je uspela – blizanci, dečak i devojčica. Sve moje cimerke iz bolnice gde sam radila postupke su polako ili ostajale trudne, ili rađale. Ne mogu da kažem da mi je bilo žao zbog toga. Naprotiv, razumem njihovu muku bolje od ostalih ljudi i drago mi je da su uspele, ali svaki put me kao trn kaktusa ubode saznanje da je jedna uspela i kao da mi ispiše u onom oblačiću iznad glave pitanje: „A ti? Šta je s tobom?”, što odmah prebacuje vest u negativan kontekst i odgovornost meni, da ja nisam uspela u tome. E, sada je baš teško…
…I nemam neki dobar zaključak ove priče koji bi bio utešan. Znam samo da je iskren. Imam supruga kojeg volim i koji mi je najveća podrška u ovom procesu. Svaki dan se Bogu molim da usliši moje molitve. Potražila sam pomoć psihijatra. Imam podršku. Nije još kraj. Želim da se borim, nije me napustila vera.
Ovo sunce od jutros sam dočekala da izađe dok sam pisala svoju VTO priču, ali još uvek čekam ono drugo, samo moje sunce da se pojavi… Verujem da moja Mila negde, kao i ja, čeka da se pojavi i obasja svojom svetlošću sve tamne dane prošlosti, a mene ugreje i pruži mi priliku da pokažem koliko još ljubavi mogu pružiti… Svaki put na godišnji odmor odlazimo verujući da je to poslednji put da letujemo sami. I sada verujem u to da je ovo poslednji put da smo nas dvoje na moru sami…
Autorka: Biljana
Izvor: MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 14
Zabranjeno kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta, kao i slika iz Magazina bez navođenja izvora!
