Oktobar je mesec trudnoće i gubitka novorođenčadi, a ako je vaša porodica doživela bilo kakav gubitak, tu smo za vas. Pobačaj je čest, nažalost čak 15% trudnoća završava gubitkom u prvom tromesečju.
“Imala sam pobačaj između svoje dve čerke. Išla sam na ultrazvuk otprilike u sedmoj nedelji trudnoće i nije bilo otkucaja srca. Moja menstruacija je toliko neredovna da sam morala da sačekam dve dodatne nedelje da potvrdim da trudnoća ne napreduje pravilno. Moj ginekolog nije mogao definitivno potvrditi starost trudnoće, jer nije mogao tačno odrediti vreme ovulacije, pa sam morala da posetim više radiologa i da idem na više razočaravajućih pregleda ultrazvuka tokom 14 dana. Očekivala sam da ću se osećati tužno tokom ovog bolnog dvonedeljnog čekanja, i očekivanja su se ispunila. Prisutna je tuga koja će potrajati mesecima. Ono što nisam očekivala je da ću osećati puno drugih stvari i da će se emocionalno tlo i dalje menjati pod mojim nogama. Osetila sam olakšanje kad sam uspela da dobijem novi posao upravo tada kada je trebalo da se desi porođaj.
Ukoliko vam je potrebna psihološka pomoć – kliknite na link: BESPLATNA PSIHOLOŠKA POMOĆ
Znala sam da ne bih mogla to da uradim da sam nosila tu trudnoću. Tada sam se osećala krivom zbog osećaja olakšanja. Osetila sam bes – oštar i nasumičan, pojavljivao se bez očiglednog razloga. A najviše me plašila zavist koju sam osećala prema trudnicama. Moje poznanstvo sa drugaricom je do tada bilo prijatno ali nisam mogla da izdržim da budem oko nje tokom njene trudnoće. Kad je počela da pravi planove za svoju bebu morala sam da se oprostim od nje”.
Psihoterapeut i autor knjige koja govori o spontanom pobačaju kaže da možda nije u pitanju tuga ali je bol moćan i dubok. Ako je pobačaj u prvom trimestru, možda neće biti toliko očigledno da se desio ljudima oko vas, jer ne izgledate trudni u spoljnom svetu.
Partneri trudnica takođe mogu osećati niz emocija. Kako nam rana analiza omogućava da znamo da smo trudni nakon izostanka ciklusa, ovo omogućava partnerima da se vežu za bebu mnogo ranije nego što je to možda bilo u prethodnim generacijama.
Neki drugi par, takođe primer iz knjige, imao je sreću da dobije drugo dete nakon pobačaja. Dete su očajno želeli, i to im je pomoglo da idu napred. No, mnogo porodica i dalje oseća složenu tugu, čak i nakon što dobiju decu. Ova žena je izgubila devojčice bliznakinje u 22 nedelje, a imala je i tri rana pobačaja.
Ako poznajete nekoga ko je doživeo ovakav gubitak pazite da ne zgrešite sa radoznalim pitanjima iako možda želite da pokažete saosećanje.
Ako se ipak usudite pitati nešto u vezi spontanog pobačaja budite spremni na bilo kakav odgovor – žena možda uopšte ne želi da razgovara o tome ili će možda želeti da razgovara ali neće vam biti lako da je saslušate.
Treba dopustiti ženama da pričaju o tome ukoliko žele i na način koji im prija u suprotnom rizikujemo da se žene osećaju loše, postiđeno i nenormalno u vezi sa onim što su doživele. Moramo napraviti kulturni prostor za svaku vrstu reakcije na gubitak – uvek će postojati spektar odgovora.
Ono što je ključno i jasno je da većina žena nikada ne zaboravi ovo gorko iskustvo i da joj uvek izazove emocije sećanje na događaj. Većina žena i rani spontani pobačaj, na primer u 6. ili 7. nedelji pamti i doživljava kao gubitak bebe. To ostavlja snažne emotivne posledice dugi niz godina. Vremenom žene, borci kakvi jesu, ipak nauče da žive sa tim sećanjem.
Izvor: www.parenting.nytimes.com
