Moj prvi susret sa embriologijom bio je lak, strogo poslovan, samo sam zaplovio u tu profesiju. Moju medicinsku praksu činila su istraživanja – od raznih karcinoma, preko inflamacija raznih organa, do istraživanja mozga i srca u laboratoriji, ali nakon nekoliko godina – izveštio sam se u odgajanju ćelija. Da, gajio sam ćelije. Čudan izraz, zar ne? Ali počeo sam da ih gledam kao neka mala bića čiji napredak pratim, susret kome se posebno radujem. I to je to, tu je kliknulo! Shvatio sam da imam to nešto što me vuče embriologiji!
Kada je tehnički deo u pitanju, stvar je vrlo jednostavna – radi se o klasičnom radu u biološkoj laboratoriji. Sve se nekako svodi na protokole – zamrzavanje i odmrzavanje embriona, par koraka ka embriobiopsiji, samo pratiš svoje stečeno znanje i rutinu, već predviđene korake. Ali, tu ipak postoji nešto mnogo više. Sve počinje od malih jajnih ćelija ili, kasnije, embriona. Te majušne ćelijice koje vidite i njima možete rukovoditi samo i jedino pod mikroskopom postale su moja strast. Pravi izazov embriologije je to što NEMA PROSTORA ZA GREŠKU. A to je napisano velikim i podebljanim slovima sa dobrim razlogom – nema prostora za grešku jer nema povratka i nema ispravke. Nema „ponavljanja“. Ove jajne ćelije ili embrioni su sve što imamo. Ponavljanje bi značilo sve iznova, ceo ciklus – stimulaciju žene, aspiraciju, utrošen novac, stres i emocije… Mnogim parovima su tako male ćelije baš sve što imaju, možda ih nema više, ili nisu dobrog kvaliteta. To nisu samo ćelije: to je nečija nada, tuga i čežnja… nečija želja, a možda sutra i porodica!
Činjenica da je možda u pitanju nečiji poslednji pokušaj da ostvari trudnoću već je dovoljno stresna, ali ne dozvoljava nikakvo odsustvo koncentracije, jer se nikada ne sme potkrasti greška. To je suština ovog posla. Pritisak je uvek prisutan, ali ne sme nikako ometati rad. To je suština i srž embriologije.
I embriolozi su ljudi i greške su se događale svima. I meni. Imao sam osećaj stida i griže savesti dugo nakon svojih grešaka. Često me je taj osećaj držao mesecima. Osećaj da sam izneverio pacijenta, da sam uništio nečiju šansu, razočarao svoje kolege… Daješ sve od sebe da se greške ne potkradaju, ali se one kad-tad dese… To nije u opisu posla embriologa, ali je nažalost deo posla, i svaki embriolog je kroz to prošao.
A gde se radi, tu se i greši, i to je čest problem u laboratorijama za vantelesnu oplodnju. Posla ima mnogo, nekada i previše, a malo ljudi da ga obave. Jedan radni dan nekada nosi mnogo zadataka koje moraš obaviti.
Dan se započinje najlepšim delom: proverom da li su se ćelije oplodile. Embrioni rastu do šestog dana, pa je u određenim danima potrebno promeniti sredstvo za kultivisanje, fotografisati ih, zamrznuti odgovarajuće embrione, eventualno uraditi biopsiju embriona itd. Taj deo oduzima par sati, do četiri najviše, ali je i najneizvesniji, jer do momenta dok ne otvoriš i pogledaš sve te embrione, ne znaš šta te tamo čeka. Svaki novi pogled na njih stvara u stomaku neko čudno golicanje. To je valjda znak koliko voliš svoj posao.
Parovima koji za taj dan imaju zakazan krioembriotransfer, potrebno je odmrznuti embrione. Njih ujutru postavljamo u rastvor i položimo u istu posudu sve do transfera. Taj deo traje oko pola sata, ali ima dana kada je broj embriona koji odmrzavamo veći od deset… To ume da bude komplikovano.
Nakon aspiracije folikula, imamo zadatak da tragamo za jajnim ćelijama. Možete dobiti jednu, šest ili dvadeset pet jajnih ćelija. Ishod se nikada ne može unapred znati, već ga baziramo na pretpostavkama. Kada ih pronađete u folikulima, morate da očistite višak ćelija koje okružuju jajnu ćeliju. Ako imate deset jajnih ćelija, to traje oko dvadeset minuta. Za dvadeset pet će potrajati najmanje sat.
Embriotransferi počinju od jutra i oni podrazumevaju vraćanje jednog ili više embriona. Transfer embriona u matericu vrši lekar i taj proces može potrajati od petnaest minuta do pola sata.
Biopsije embriona su izazovne, zanimljive i dugotrajne. Pacijenti kod kojih je zastupljena određena genetska bolest ili žele veće šanse za implantaciju često se odlučuju da provere da li su embrioni hromozomski ispravni. Ta procedura naziva se PGS (preimplantacijsko genetsko testiranje) i označava biopsiju embriona i smeštanje uzorka u tubu, koja se dalje prosleđuje laboratoriji koja je zadužena za ovu vrstu testiranja. Proces po jednom embrionu traje čitava dva sata, a kada ima više embriona… Izračunaćete sami…
ICSI je primamljiva procedura: jajne ćelije se stavljaju u posudu i mikroskopskim praćenjem i aparaturom se ubrizgavaju spermatozoidi. Ovaj proces podseća na video igrice jer aparati liče na džojstik, ali… Najlakše je manevrisati sa pet ćelija, jer se one mogu oploditi za desetak minuta. Procedura sa dvadeset jajnih ćelija oduzima oko pola sata. Kada ima preko trideset ćelija sve je teže upravljati spermatozoidima. To je onaj momenat kada se igrica zakomplikuje, jer leđa javljaju da je preteško a nemaš kud, osim da nabaviš jastuče kako bi sve bilo ugodnije – posao ne sme da se prekine, proces ne sme da stane.
Zamrzavanje embriona podrazumeva da embrion prođe kroz nekoliko različitih rastvora kako ga niske temperature ne bi oštetile. Ukoliko imate iskustva, možete odjednom uraditi postupak za njih nekoliko, ali to je ipak dvadesetak minuta za oko pet embriona. Jajne ćelije se zamrzavaju na sličan način.
Kod zamrzavanja jajnih ćelija procedura počinje dan ranije, kada se pripremaju posude sa kulturom za naredni dan. U rasporedu se prvo proveri kome je kakva posuda potrebna, jer se za zamrzavanje jajnih ćelija i embriona (transfer trodnevnog ili petodnevnog embriona itd.) koristi drugačiji set posuda. Nakon toga se pripremaju sredstva za kultivisanje, označavaju inkubatori, dodaju sredstva… I tu je prošlo sigurno sat do dva vremena.
Mimo svih ovih procedura, provera opreme je obavezna svakodnevno, a tu su i telefonski razgovori, dogovori sa lekarima, pravljenje rasporeda… Deluje komplikovano, a većina ljudi embriologe zamišlja kao nekog ko samo barata reproduktivnim materijalom. Toliko je još izazova sa strane…
Ima dana koji su izuzetno teški i naporni, kada mi se ne razgovara ni sa porodicom kada se vratim sa posla. Kada se ćelije ne oplode, kada u tkivu testisa ne pronađemo spermatozoide… Kada pomisliš “Da li ti ljudi za neuspeh krive mene? Možda misle da bi neko drugi bolje ovo uradio” – a znaš da ne bi, jer si dao sve od sebe.
Kada kriza prođe, setiš se i onih dobrih strana – komunikacije sa pacijentima, radost kada neko od njih ostvari trudnoću i dobije pozitivan ishod… Susret sa ćelijama svakog jutra, njihova deoba, stvaranje embriona – to su faze koje te motivišu, koje ti izmame najlepša osećanja i emocije. Svi smo nastali na isti način, ali samo je vaš embriolog imao mogućnost da prisustvuje tom činu od samog početka. To je dar koji jednom embriologu pomaže da savlada sve poteškoće i trudi se da iz dana u dan bude sve bolji u poslu koji stvara novi život.
Izvor: MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 13
