Ovo je naša iskrena priča o tome kako smo odlučili da ostanemo bez dece.
Suprug i ja smo se borili s neplodnošću nekoliko godina. Rekla bih da smo nekoliko godina pokušavali i odustajali, a kad nismo pokušavali uvek je čučala nada da ću možda zatrudneti, onako – prirodno.
Ja se borim sa neplodnošću nepoznatog uzroka – nikad nije otkriven razlog moje nemogućnosti da zatrudnim. Nakon šest neuspelih postupaka i jednog pobačaja u 11 nedelji, odlučili smo da pauziramo. Želeli smo normalan život. Bili smo pod neprekidnim stresom i iscrpljeni od lečenja, od lekova, iščekivanja i razočaranja svaki put kad ne uspemo.
Tokom te pauze odlučila sam se da se pridružim grupi za relaksaciju uma i tela. Cilj grupe nije bio postizanje trudnoće, već vraćanje osećaja kontrole, uklanjanje stresa, druženje s drugim ženama i parovima koji su se, takođe, borili s neplodnošću, razgovarati o iskustvima, naučiti tehnike suočavanja i postići neki emotivni izlaz.
Stvarno sam bila jako ljuta i jako tužna. Osećala sam kao da je moje telo zapravo defektno. Osećala sam se krivom što sam izneverila svog supruga (iako me on nije naterao da se osećam krivom).
Sećam se da sam provodila vreme sa ženama i njihovim bebama i malom decom i osećala se kao “žena bez deteta.” Sa teškoćama sam prisustvovala dečijim krštenjima i slavljima, i svim događajima usmerenim na bebe.
U ovoj grupi sam naučila tehnike opuštanja, uključujući i meditaciju, a to mi je pomoglo da se oslobodim besa, krivice, tuge i boli. Počela sam da pišem. Ova grupa za relaksaciju „uma i tela“ menjala je živote i menjala je moj život.
Odluka da ostanemo bez deteta vremenom je evoluirala. Kao što sam ranije spomenula, sve je počelo kao preko potreban prekid lečenja. Vreme je prolazilo i činilo se da nam takav život odgovara. Kako je vreme odmicalo, razmišljali smo i razgovarali o mogućnostima nastavka ovog puta. Srela sam se sa terapeutom koja je specijalizovana za rad sa ženama i parovima koji imaju problem sa začećem i ona mi je pomogla da našu odluku preispitam. Život bez deteta – izraz koji ni moj suprug ni ja ne volimo – izgledao je kao održiva opcija, kao realan izbor.
Mislim o nama kao o „porodici sa dva člana.” To je pozitivniji i tačniji opis ko smo. Porodica nam je važna. Moj muž ima petoro braće i sestara, a ja tri; imamo 19 nećaka. Mi volimo da provodimo vreme sa njima, a takođe rado provodimo vreme zajedno i s našim velikim krugom prijatelja. Zanimljivo je da mnogi naši prijatelji, koje poznajemo godinama, nemaju dece iz jednog ili drugog razloga. Naravno, mnogi imaju.
Sigurno je mnogo pozitivnih stvari koje možete prepoznati o tome da nemate decu, uključujući finansijski aspekt i nezavisnost. Međutim, ti razlozi nisu bili dominantni za našu odluku, čak i nakon što smo se odlučili da je to ispravno za nas.
Kao što je moje iskustvo s problemom neplodnosti bilo jedno putovanje, tako je i ova odluka da živimo naš život bez sopstvene dece isto putovanje. Nije ishitrena odluka. Usput se vratio i osećaj kontrole u moj život. Neplodnost sa sobom donosi osećaj nemoći. Svakog meseca pokušava se i pokušava novi ciklus lečenja, i vi se nadate najboljem, znajući da imate malu ili nikakvu kontrolu nad ishodom.
Donošenje ove odluke bilo je osnažujuće.
Ovo je bio prvi korak u procesu, korak koji je dozvolio meni da počnem da odgovaram na sopstveno pitanje koje mi se motalo po glavi dugo: U slučaju da nemam dece kakva bih osoba bila onda? Odgovor dolazi svakodnevno. To je posebno putovanje – kakva sam osoba sada i kakva ću osoba biti.
Izvor: www.resolve.org
