Sve je lako kad si mlad (slobodno ću dodati i glup). Veruješ u ljubav, leptiriće, dobre vesti, postojanje srećnih brakova bez trzavica… Misliš da sve možeš kad hoćeš i rešiš… Tako smo i mi verovali da će sve doći kad poželimo. Trudnoću smo odlagali do momenta kada mi stomak ne bi bio „preveliki“ za venčanicu. Glupost! Ali mladost ludost…
Bili smo mladi kad smo rešili da živimo zajedno i isplaniramo svadbu. I mislili smo da je to najvažnije na svetu. Samo da se volimo i da svadba bude lepa. Moram da priznam da je on želeo decu od momenta kad me je zaprosio. Istog dana mi je rekao da samo želi da živimo zajedno i osnujemo porodicu. Isto sam želela i ja.
Stvari su išle tokom koji smo želeli, sve detalje oko venčanja smo pripremili kako smo i želeli, pronašla sam savršenu venčanicu (i da se sada udajem, udala bih se u njoj), razgledali smo destinacije za medeni mesec… I krajem oktobra (kada je bio idealan tajming da stomak ne bude preveliki za venčanicu) videli smo dve crte na testu… Nikad neću zaboraviti taj nestvarni osećaj, plakali smo i smejali se u isto vreme. Sve je bilo idealno, planovi su išli u smeru u kome smo hteli… Onda smo naučili da idealno, nažalost, ne postoji…
Uveliko je vladala epidemija varičela, mnogi iz našeg okruženja su ih imali. Iz straha od zaraze, otišla sam kod roditelja nekoliko dana dok se situacija ne stiša. Ja trudna, roditelji srećni, ispunjavaju sve želje… Maaa, ne može biti bolje! Vremenom je počeo da me obuzima strah, ali sam se tešila da nisam toliki maler. Noću sam, podsvesno, u snu, sa strahom dodirivala svoje ruke, noge, telo, valjda od bojazni da ne dobijem boginje, kao u košmaru. I taj košmar se obistinio. Jednu noć me je probudio plih na stomaku. Telo je oblio znoj, u grlu se stvorila knedla, želela sam da vrištim ali nije izlazio zvuk. Da li je moguće da nam se ovo dešava???
Hiljadu suza i nekoliko nervnih slomova kasnije Pojavilo se krvarenje. Nisu mogli da me prime u bolnicu dok virus ne prođe kako ne bih zarazila preostale pacijente. Bila sam već u desetoj nedelji trudnoće, sa plihovima i nesnosnim svrabom, visokom temperaturom, srušenim snovima i bez volje za životom. Čime sam ovo zaslužila? Činilo mi se da ova agonija predugo traje.
Nedelju dana kasnije, zbog započetog spontanog pobačaja primljena sam u bolnicu gde je urađena kiretaža. Više nije bilo bebe, nije bilo volje, nije bilo života u meni. Naš život, od idiličnog pretvorio se u najgoru noćnu moru. Ta mala mrva za nas je bila nešto najveće i najčistije. U tom momentu nije mi bilo do života. Nije mi se jelo, ni spavalo. Smislili smo bebi ime, zamišljali smo bi izgledala. Taj maleni osmeh nije mi izlazio iz glave.
Voleli smo se, čini mi se još jače. Bolelo je mnogo, jedino smo mi znali kroz šta prolazimo. Tada sam ga prvi put videla da plače. Deo mene umro je sa našom bebom. Kad si mlad, srećan i lud i ne pomišljaš na stvari koje mogu da te zadese.
Uspeli smo da jedno drugo ojačamo, podignemo, nateramo da nastavimo dalje. Imamo jedno drugo, biće i dece. Potisnula sam svoju bol za tim malim bićem i nastavila da se smejem. Umirala sam iznutra.
Prošla je i svadba, onakva kakvu smo baš i želeli, vratili smo se (za druge) u normalu i nastavili dalje. Naučili smo da živimo sa prazninom i da je pomalo i ignorišemo, da ne pričamo o njoj.
I onda se desilo NIŠTA… Pokušavali smo… I ništa… Voleli smo se sve jače, patili smo sve dublje… Prolazila je godina za godinom… I ništa… Znali smo da nešto ne funkcioniše i nismo mogli da se pomirimo sa tim. Sreli smo se sa preporukama i savetima koje nismo želeli i tražili, od lekara preko čajeva, do informacije da je komšinicina tetka „baš na taj način uspela“ da dobije dete.
Bili smo mladi, ludi, svojeglavi, ljuti, besni… Praznina i bol bili su sve veći, a vezivala nas je kao korov jedno uz drugo, čvrsto, i odvajala polako od okoline koja nam nije prijala. Objave da je neka od prijateljica trudna postajale su sve bolnije, prisustvo na dečijim rođendanima sve neprijatnije, teret na našim plećima sve teži…
Mnogo smo se voleli, ali falilo nam je samo to nešto da budemo srećni. Prihvatili smo našu neplodnost, javili kod lekara i započeli sa analizama. Nije bilo nekih većih problema – utoliko gore jer nismo znali sa čime da se uhvatimo u koštac. Ako je sve u redu, zašto se ništa ne dešava? Gde je naša beba? Negde pred treću inseminaciju i uput za vantelesnu oplodnju, otišli smo na more. Vratili se, čekali ciklus da se javimo na folikulometriju i nije ga bilo… Užas! Da li još nešto može da pođe po zlu??? Test nisam ni radila, jer sam trudnoću odmah isključila. Dala sam krv, jer sam sa negativnom betom mogla da dobijem terapiju za izazivanje ciklusa. Bila je 653. Pamtim kao juče te suze i pogled koji se magli, zumirala sam rezultat na mejlu nekoliko puta jer nisam mogla da poverujem da sam konačno, ponovo trudna!
Otišli smo kod lekara, bilo je rano za ultrazvuk – „Dođite za sedam dana“. Ponovo nedelju dana čekanja. I evo nas opet tu, na istom mestu. Čekamo, stežemo ruku u ruci, nadamo se, treperimo. Ulazim u ordinaciju, doktorka gleda u monitor i ništa ne govori. Imam utisak da to razgledanje predugo traje. Čelo joj se grči, pojavljuju se dve bore. Ponavljam: „Šta se dešava, šta nije u redu?“ Steže mi koleno i izgovara „ Žao mi je, plod nema srčanu radnju.“ Ceo svet se srušio na moju glavu i osećam neverovatan pritisak. Vraća se onaj poznati osećaj… Vrištala bih, ali glas ne izlazi… Sutra treba da se javim na kliniku radi kiretaže. PONOVO!!!
Istrčavam iz ordinacije i ne razmišljajući o njegovim osećanjima histerično izgovaram: „Nema bebe. Ne kuca srce. Sutra moram na intervenciju“. Provlačim se u suzama kroz mnoštvo žena u čekaonici i osećam na sebi njihove sažaljive poglede. Okrećem se i vidim njegov pogled, slomljen, šokiran, uništen… I tromi hod…
Došli smo kući, zagrljeni plakali, patili, podizali jedno drugo, sve ispočetka, iznova. Sve iznova, dobro poznato. Odlazim na intervenciju, budim se iz anestezije sa užasnom mučninom i niskim pritiskom. Molim Boga da umrem, ali ne… Ubrzo je bilo bolje i puštaju me kući.
Sada je situacija drugačija. Niko nas ne teši, niko se ne meša, svi su zabrinuti i to osećamo, ali niko se ne usuđuje da izgovori „da smo mladi i da će sve biti u redu“.
Osećaj je grozan i nažalost dobro poznat. Mi se volimo i dalje i stežemo sve više. To je mnogo olakšavalo situaciju. Samo uz njega sam se osećala sigurno. Smetala mi je gužva, galama, društvo, ma smetalo mi je sve osim njega.
Skoro godinu dana nam je trebalo da se malo „oporavimo“ od celokupne situacije. Rešili smo da više ne čekamo i da idemo korak po korak ka vantelesnoj oplodnji i što pre dobijemo bebu.
Bilo je usput uspona i padova, suza i razmišljanja „Zašto baš nama? Pa bili bismo posvećeniji roditelji od mnogih iz našeg okruženja. Čime smo ovo zaslužili?“
Više ne pamtim koliko negativnih testova je bilo usput. Pamtim samo razočarenje u njegovim očima kada je bio negativan. Nekoliko puta se vraćao da proveri da li se druga crta „ipak“ nije kasnije pojavila. Nije nikada. Do godinu dana kasnije. Tačno u dan. Bio je oktobar, ciklus je izostao, uradili smo i betu, uvećana je. Trudna sam, ponovo.
On je, ponovo, bio srećan i zadovoljan, želeo je da kažemo svima da smo uspeli. Ja sam bila prestravljena. Nije bilo ni osmeha ni radosti. Nisam imala snage da prolazim sve ponovo.
Sve je išlo u pravom smeru, ultrazvuk je pokazao srčanu radnju, zakazala sam sledeću kontrolu. Već su se javile mučnine, ali mi nisu teško padale. Samo da sve bude u redu, sve ću izdržati. On je skakutao i cvrkutao od radosti, ja sam i dalje bila uplašena i molila ga da nikom ništa ne govori. Osećaj u stomaku mi je govorio da nešto nije u redu. Već sam dovoljno upoznala svoje telo, nisam osećala nikakve simptome, čak je i mučnina utihnula. Osećala sam, znala sam da nešto nije u redu. Od samog početka me je iritirala njegova sreća, a njega moj pesimizam i crne misli.
Drugi ultrazvuk, opet one dve poznate bore. Nisu bile potrebne reči, sve sam već unapred znala. „Je l moguće ponovo??“ – samo sam to uspela da prozborim. Doktorka je slegle ramenima i sažaljivo me gledala. Da stvari budu teže, trudnoća je bila blizanačka… Izgubili smo još dve bebe!
Ponovo drama, ponovo sve… „Jel sam ti rekla??? – viknula sam na njega kao da je kriv. Krenuli smo ka kući da se spremim za sutrašnju intervenciju. Plakala sam i histerisala u kolima ka kući, ne razmišljajući, ponovo, kroz šta on prolazi. Zaplakao je, zaridao, nisam to videla nikad u životu… I ja sam zaćutala… Teško mu je, to su i njegova deca, ja sam od straha i stresa njega potpuno isključila…
Treća intervencija, već me i u bolnici svi znaju, pravim se da ne vidim sažaljenje u pogledima. Opet mučnina, opet loše reagujem na anesteziju, ne mogu da se probudim, nisam sigurna ni da želim. Pokušavam da izgovorim sestri da me on čeka u hodniku i da znam da brine, da mu kaže da sam dobro, ali kapci su bili preteški.
Posle nekog vremena ležanja bilo mi je bolje, sestra me je ispratila do garderobe. Osetila sam radost na njegovom licu što me vidi tu – živu.
Plakali smo tiho do kuće, bez reči. „Ti si moj život, ako nam nije suđeno, ne moramo ni da imamo decu“ – njegove reči su me tešile, ali mi nisu olakšale. Ja ne želim takav život, ne sa njim. Pre bih bila sama, nego sama sa njim bez dece.
Prošlo je dosta vremena, naučili smo da se smejemo i lažemo sve da smo dobro. Nismo se pomerili od mesta gde smo bili. Prošle su još tri duge godine. Naučili smo da živimo sa svojim bolom, da se smejemo i kad nemamo za životom volje, samo nismo naučili kako da prebrodimo strah od druge crte na testu. Naša želja i borba, pretvorila se u našu najveću traumu, ali verujemo da ćemo i to pobediti jednom, ponovo…
Autorka: Marijana. A
