Kakav je osećaj biti ja? Kako uspevam da ustanem iz kreveta ujutru? Kako da nađem dovoljno dobar razlog ? Kako da to radim iz dana u dan kad mi se ponekad čini da se u mom životu ne dešava ništa dobro osim niza gubitaka?
Volela bih da me pitaju šta su moje radosti, kakvi su moji snovi, kakve su moje nade? Pitajte me da vam objasnim kakav je osećaj kad nestane svaka nada, kada nestane vaš razlog postojanja, vaš identitet i više ne znate ko ste na ovom svetu. Šta je ostalo?
Volela bih da me pitaju kako motivišem samu sebe da idem na posao – za koga zarađujem novac? Koja je svrha to raditi iz dana u dan? Pitajte me zašto i dalje održavam kontakt sa prijateljima, porodicom…iako razgovor, njihovo prisustvo i okolnosti u njihovom životu, mogu meni doneti toliko bola.
Pitajte me kako uspevam da izađem iz kuće, kad se svuda osećam kao me bombarduju pogledi ljudi koji su, naizgled, bez napora ostvarili moju najdražu želju. Pitajte kakav je osećaj kada mi se čini da mi se ceo svemir okrenuo i sada mi se ironično smeši dok uživa da mi trlja nos stvarima koje samo ističu ono što ne mogu da imam. Kako da to preživim? Kako da se ne savijem i kako da ne vrištim? Napokon prikupim hrabrost da se odvažim i izađem iz kuće, da odem i sednem u kafić…I tamo, baš tamo, nađem par sa novorođenom bebom. Sedim za susednim stolom. Pitajte me kako se osećam…
Kakav je osećaj, znate li, kada se konačno nateram da putujem vozom, jer se radujem miru, a onda starije žene iza mene satima razgovaraju ni o čemu drugom osim o radostima majčinstva i o tome koliko su srećne što su bake i kako su neverovatni njihovi unuci i kako je dragocen i važan posao biti mama. Kakav je osećaj biti zarobljen u mom svetu, znate li? Zar na ovom svetu više nema bežanja, nema sigurnog mesta?
Pitajte me kako se osećam u svom domu kad se usele nove komšije koje imaju bebu na putu i još jedno dete, a zidovi su tanki, pa čujem plač i noću i kad sunce sija. Čujem smeh i igru na ulici, a sve što želim je da zatvorim prozor i zatvorim zavese i pretvaram se da nisam ovde. Kako to izgleda kada bežite iz sopstvene kuće, jer ni to više nije jedino sigurno mesto na svetu?
Pitajte me kako to da se moje oči više ne raduju kad gledaju bebu ili dete ili trudnicu? Čini mi se da samo prelaze preko nje ili njega, i onda nemam izbora nego da pogledam u drugu stranu. Ili zašto više ne mogu da uživam u gledanju televizije, u filmovima, čitanju romana ili pridruživanju razgovorima? Pitajte me kakav je osećaj hodati ulicom i osećati se kao da prolazim kroz minsko polje – u svakom trenutku može me napasti neočekivani udar bola. Pitajte me…
Volela bih da me neko pita kakav je osećaj kada sam na zabavi, konferenciji ili u autobusu i neko kaže: „Imate li dece?“ Ili „Imate li porodicu?“ ili „Koliko imate dece?“ ili neko takvo „bezazleno“ pitanje, a ja nemam dobar način da odgovorim na ovo, osim da izmislim neku laž, ili da možda otkrijem svoje slomljeno srce potpunom strancu? Da li bi to bilo u redu?
Pitajte me šta ljudi kažu kad saznaju da nemam dece? Da li se bolje osećam kada kažu: „Da li si razmišljala o usvajanju?“ ili „Srećo moja, deca su samo nevolja“ ili „Ako to dovoljno želiš, naći ćeš načina“ ili „Nada uvek postoji“ ili „Možete dobiti moju ako želite? Ionako me samo nerviraju.” Da li pomaže kada prijatelji kažu: „Ne razumem zašto još uvek tuguješ zbog toga? Moraš da preboliš i nastaviš…“ ili kada mi rođaka kaže: „Volela bih da se potrudiš malo da budeš srećna, ne da padaš dublje.”
Pitajte me da li me boli kada se sve moje kolege u kancelariji šale, ili žale, zbog nečega u vezi njihove dece ili zbog činjenice da moraju da prisustvuju još jednoj zamornoj predstavi za decu, ili koliko su umorni jer ne spavaju zbog zubića; ili kada razgovaraju o školskim praznicima ili porodiljskom odsustvu, strijama, jutarnjim mučninama ili porođajnim bolovima ili dečijim bolestima ili rođendanskim zabavama ili prvom koraku, napretku u čitanju, domaćim zadacima ili smešnom ponašanju ili iritantnom ponašanju ili ili, ili, ili ..
Pitajte me kakvi su moji snovi sada. Zašto me ne pitate? Pitajte me da li se pitam kako bi izgledala moja deca, da li bi nasledila moju ravnu kosu i moj smisao za humor. A bilo je humora… Pitajte me da li mi nedostaju maženja, napadi besa, iscrpljenost i bol. Osećaj njih u mojim rukama i miris njihove kose i pogled na njihove malene prste na rukama i nogama.
Pitajte me kako bi se zvali.
Pitajte me da li se bojim da umrem sama, ili da li se bojim da živim sama. Pitajte me da li razmišljam kako bolesna padam, a nikoga nema. Pitajte me da li se bojim?
Pitajte me da li razmišljam o tome da neću imati naslednike. Pitajte me da li mi je teško što znam da niko, verovatno, neće posetiti moj grob? Pitajte me da li je važno što moje prezime izumire sa mnom.
Pitajte me kakav je osećaj bio kada su mi nade polako propadale kroz prste, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, neizbežno. Pitajte šta je gore – poslednja očajna nada ili tuga koja stoji uz nju? Pitajte me da li je olakšanje konačno skloniti nadu i u potpunosti pokupiti tugu, koja se ionako već godinama osećala ugodno u mojoj kući?
Pitajte me koliko je iscrpljujuće nositi tugu okolo. Ponekad sam, zaista, previše umorna da bih ustala iz kreveta i pretvarala se da je sve u redu. Ponekad se povučem u najbliži ćošak da zaplačem nad tom zajedničkom fotografijom, tom najavom trudnoće… Pitajte me da li sam i dalje ista osoba koja sam bila pre nego što se ovo dogodilo? Pitajte me da li mislim da ću ikada to „preboleti“ ili su promene koje je prouzrokovala ova tuga trajni ožiljci koje ću uvek nositi.
Pitajte me da li se ponekad osećam posramljeno, i šta mislim da li će me drugi ljudi osuđivati zbog toga što nisam uspela da budem prava odrasla osoba? Pitajte me šta mislim o tome da li su drugi, naizgled manje vredni, imali sreće dok ja nisam imala? Da li besnim na Boga, na Univerzum, na svoju sreću, na svoje prošle momke, i na svoje roditelje, i na svoje vaspitanje i na sebe?
Pitajte me koliko je prijateljstava propalo u ovoj tuzi. Koliko sam novih prijatelja pronašla posle svega? Da li sam uspela da se sprijateljim sa sobom?
Pitajte me kako sam preživela.
Pitajte me šta mogu sada, a ranije nisam mogla i koje sam nove veštine naučila, htela ja to ili ne? Koje druge emocije dolaze nakon tuge – da li sam sada prihvatljivija za radost, jer me je tuga slomila? Pitajte me koji su pokloni u mojoj tuzi. Pitajte me da li bih sve te poklone zamenila za priliku da postanem majka….
Izvor: wwwworldchildlessweek.net
