Otvoreno pismo, pre svega, posvećeno je osobama sa azoospermijom, ali i njihovim suprugama, partnerkama, pa i svima ostalima… Azoospermija – kakva gruba reč koja u teoriji i medicini označava da u ejakulatu nema spermatozoida i da ih možda nikada neće ni biti… To narodski rečeno znači da osoba koja ima azoospermiju neće moći da ima dete… I to je jedino što odzvanja u glavama svima nama kada je čujemo. Moja borba koja i dalje traje je zapravo borba sa njom – sa azoospermijom.
Probaću hronološki da napišem sve što smatram da ima veze sa životom kakav danas vodim. Dete sam razvedenih roditelja, sa majkom smo živeli nas četvoro dece i odrastali prilično siromašno devedesetih godina. Kao stariji brat, nekako sam preuzimao ulogu oca u kući (toga sam tek nedavno postao svestan) i to je donekle uticalo da se danas prilično, po karakteru razlikujem od ostale dece. Sebe sam pronašao u učenju, bio odličan đak, za razliku od ostalih. Negde u 4. razredu osnovne škole dobio sam jak udarac u testise od druga iz odeljenja, tog bola se i danas sećam.
Sve do fakulteta nisam imao devojku, bio sam stidljiv i prilično povučen. Uživao sam u muzici i sviranju gitare. Završio sam farmaciju, promenio nekoliko devojaka, ali se pa ni do danas nisam osećao dovoljno zadovoljeno u vezama, a sebe sam neizmerno i nesebično davao. Praktično, i moja seksualna iskustva vrlo su štura. Naravno bilo je u pauza u vezama, bilo je i lepih, dužih ili kraćih, ali i velikih razočaranja. Sve u svemu, za stres, i različite strahove, nesigurnost, manjak samopouzdanja znam zadnjih bar 25 godina (imam 40).
Pre 12 godina upoznao sam svoju današnju suprugu. U to vreme nisam imao sreće ni sa poslovima po raznim apotekama, sa vlasnicima, platama, pa i pacijentima. Ipak pre 8 godina dobijam ponudu da pređem u ozbiljniju firmu, za bolju platu, ali u manjem gradu. S obzirom da vučem korene jednim delom odatle, uz podršku supruge, preselili smo se u moje selo, nadomak malog grada i posla. Stvari su finansijski krenule prvi put na bolje, mogli smo sebi da sredimo stan u porodičnoj kući u gradu gde sam ziveo 30 godina. Došlo je vreme i da razmišljamo o deci i počeli smo da radimo na tome.
Nije dolazilo do trudnoće i krenuli smo da radimo analize. Došao sam i ja na red. Odlazak u privatnu laboratoriju, loši uslovi za davanje uzorka, i saopštenje da imam azoospermiju, onako najhladnije moguće, me dotuklo. Smatrao sam da više nisam muškarac, da nemam svrhu na ovom svetu i povukao se skroz u sebe. Nisam mogao da pričam o tome dugo čak ni sa svojom ženom. Vremenom, i hvala njoj, mogao sam s njom da progovorim o svojim osećanjima i krenem u borbu. Pošto sam farmaceut, krenem i sa istraživanjem, ozbiljnijim, onoliko koliko su mi relevantne informacije bile dostupne na internetu.
Isprobavam svašta, od čajeva, do lekova. Odlazimo na prvu IVF proceduru na prevashodno urološku kliniku. Posle više meseci terapije konačno dobijamo dva embriona, jedan vraćaju, jedan ne mogu da zamrznu, znali smo da ne uspeva ništa praktično odmah, ali znali smo par sa azoospermijom kome je uspelo da dobije dete na toj klinici. Menjamo je za ginekološku, gde urologa nema, ja u to vreme već puno znam o problemu, ali ginekolog koji nas vodi nema sluha. Vreme je korone, muškarce su posebno dodatno izbegavali, razumem donekle one sa dobrim spermogramom, ali zašto i nas ostale, ne znam. Ipak, dobijamo 5 jajnih ćelija i 5 embriona iz prve!
Ogroman uspeh, klinika oduševljena, ali ne shvataju da sam ja mesecima pre toga eksperimentisao kako bih popravio šanse da u biopsiji testisa, koju je urolog po pozivu, onako, kao na tezgi, odradio, pronađu iole kvalitetno tkivo bogato spermatozoidima. Pritom, iako sam napomenuo da mi je levi testis smanjen, što su i videli, i da ga ne seku, naravno, sekli su oba. Prelazimo preko svega toga (duše nam znaju), srećni smo, ja shvatam da ipak imam šansu da budem biološki otac (ceo život sanjam da imam 3 devojčice, pa sam se i sa embriolozima šalio da “naprave” devojčice). Vraćaju nam 3 embriona, ne dešava se uspeh.
Razočarenje!
Dva zamrznuta (valjda lošijeg kvaliteta od ona tri) vratimo nekoliko meseci kasnije, krene blizanačka trudnoća. Zamislite sreću, ali negde u 7. nedelji opet sve staje. Očajni smo oboje, u međuvremenu, polako ali sigurno, nas dvoje gubimo komunikaciju, intimni odnosi su odavno prestali, stres na poslu, drugi porodični problemi na obe strane, rađanje nekoliko mojih bratanaca, sestrića, bratanica i sestričina, koliko donosi radost, toliko nas dodatno ubija u pojam. Sve se to dešava bez ikakve psihološke podrške, rodbina odavno ništa više ne može da razume, niti ima sluha. Mi trpimo, meseci i godine prolaze. Odemo u istu kliniku, gde je ostalo još mog materijala, dobijemo samo 2 embriona! Vratimo
jedan, pa zamrznut još jedan nešto kasnije, i svaki put ništa. Mog materijala ima još uvek na klinici ali negde pre godinu i po dana, stajemo, pauziramo.
Posle izvesnog vremena, ja shvatam da necu moći dalje ako ne potražim stručnu pomoć. Nađem psihoterapeuta, pričamo mesecima, bolje mi je, ali neophodan je i psihijatar. Prihvatam sve, sad sam već odavno osvešćen, i nije me više ničeg sramota, i pričao bih sa svima, samo da sebi pomognem. Dobijam antidepresive, anksiolitike. Vremenom mi bude baš bolje, pa odlučimo da kupimo kuću u istom selu gde smo živeli 7 godina i nalazimo svoj mir.
U gradu gde radim kao farmaceut 8 godina, sam vrlo cenjen, prepoznat, i ljudi vrlo rado dolaze po moje savete i usluge. Možete da zamislite koliko je bilo teško pomagati ljudima, kad ste svesni da sebi, iako ste svašta pokušali, niste mogli da pomognete. U suštini, od celokupnog socijalnog života, ja sam samo na poslu bivao uspešan, čak i previše. Na meni se nije videlo da nosim muku, duboko u sebi. Odnos sa suprugom, rodbinom, većinom poznanika i prijatelja bledi, sve je teži, sve je isuviše naporno.
Kupovina kuće i preseljenje nas malo vraća u život, ali kratkotrajno. Ostaje gorak ukus, šta ćemo sa roditeljstvom? Više ni ne pričamo o tome, oboje smo depresivni, i cimeri u sopstvenoj kući. Usvojili smo psa, ljubav prema njemu i povratna, za mene su bili samo privremeno rešenje. Antidepresiv, ionako već ubijen libido, razumete iz svega gore i zašto, dodatno me “umrtvljuje”. Nezadovoljan i nezadovoljen, pronalazim godinama unazad spas u gledanju eksplicitnog sadržaja i samozadovoljavanju. Od pre nekoliko meseci shvatam da ni to više nije rešenje, nije uteha, ne zelim više da gledam, ne želim više da koristim svoje ruke.
Ponovo pokušavam da se povežem sa suprugom, odlazim sam na kratko putovanje u inostranstvo gde se fenomenalno provodim. Pun utisaka vraćam se i pokušavam da uspostavim emotivne odnose sa suprugom. Da, bila je ideja da probam da je na putovanju i “prevarim” ali to su bili pokušaji očajnika, kome to ipak nije uspelo. Pritom, nikad nisam bio neveran, ni sa devojkama, Bog neka sudi ako lažem. Pokušavamo da imamo odnose i ja shvatam da orgazam mogu da postignem jedino ako se sam zadovoljim. Dijagnoza (s neta, ali nepobitno tačna): odložena ejakulacija. Izguglajte, koga zanima, da se ne zadržavam.
Istražujem način za rešenje, nalazim nov antidepresiv, koji se pokazao dobrim za novootkriveni problem, u konsultaciji sa psihijatrom, krećem s njim. Prethodno, vratiću se malo u prošlost, uz pomoć doktora iz Turske, androloga, ja dobijam terapiju koja moj snižen testosteron, a povišene FSH i LH, vraća u balans. Testosteron dobar mesecima, ali od libida ni delić. Pre 4 meseca krećem u teretanu (prvi put u životu, nikad se sportom nisam bavio, već od srednje nisam pohađao ni časove fizičkog, ispostaviće se danas, na žalost). Kombinacija terapije za hormone, teretana koja je počela da pokazuje rezultate čak, ili bar, i meni vidljive, i nov antidepresiv, konačno bude uspavanog lava. Shvatam, da ukoliko ne sredim svoj emotivni, i intimni život, ništa drugo neće biti kako treba. I na poslu, posrćem prvi put, a pitanje imanja dece čak nije ni na kraju pameti. Ako ne obnovim(o) ljubav, intimu, osećaj povezanosti, sve drugo biće samo još teže.
Možda ovde treba stati… Ja sam i više nego dovoljno otvorio dušu, jer imam potrebu da upoznam ljude slične sebi, okolina i familija odavno ne razumeju. A kome sad da objasnim gde me je sve azoospermija dovela, i da ne želim više da budem njen rob? Zato, prebrodite stid, sram, stigmu, i javite se… Moći ćemo jedni drugima puno toga da olakšamo, i pomognemo.
P.S. Ostaću anoniman zbog svih detalja koje sam ovde izneo. Ohrabrujem sve, a pre svega muškarce sa azoospermijom, koji se pepoznaju u bar nečemu što sam napisao, da se jave Udruženju koje će moći da vas spoji sa mnom kako bismo mogli da se povežemo, razmenimo iskustva, savete, probleme i potencijalna rešenja… I ko zna, možda vremenom i uspemo da pobedimo pritiske i predrasude okoline.
