Naša priča počinje 2015. godine, kada smo se venčali i odlučili da se više „ne pazimo“. Do tada nismo ni sanjali da problem postoji, bili smo sigurni da se to desi odmah pa smo vodili računa da „ne zatrudnim“.
Nakon tri meseca pokušavanja bez uspeha, javio se u meni neki osećaj da treba da se javim lekaru, da problem verovatno postoji. Tada još nisam ni sanjala koliki tto problem može biti. Otišla sam na ginekologiju na odeljenje steriliteta – tamo je radio lekar kojeg poznajemo. Uh, sećam se tog prvog susreta sa natpisom „ODELJENJE STERILITETA“, nekako, u svojoj glavi, tu nisam pripadala. Gomila žena sa fasciklama prepunih papira. Lutaju hodnicima, zabrinute. Mislila sam tada, Bože, šta im se dešava da imaju toliko nalaza, ne razmišljajući da ću i ja biti jedna od njih i to vrlo brzo. Lekar me je primio, konstatovao cistu u levom jajniku, prepisao kontracepciju kako bi cista pukla. Mislila sam da je to rešenje problema.
Posle tri meseca opet na isto odeljenje. Opet žene sa fasciklama koje pričaju o vantelesnoj oplodnji. Slušam ih i počinjem da se pitam – a šta to mene čeka? Lekar konstatuje da je sve u redu i kaže da radimo “na tome“ još 6-9 meseci. Ukoliko ne dođe do trudnoće biće potrebno uraditi detaljnije analize. Kada je prošlo 6 meseci, nisam više mogla da čekam, otišla sam kod svog državnog ginekologa, kome sam zahvalna do neba, jer se posvetio i pronašao problem. Odmah mi je rekao – radimo sve briseve i sve hormone. Kada su stigli nalazi osećala sam se jako loše, kao da sam “najgora“ na svetu! Bakterija pozitivnih koliko hoćeš: mikoplazma, ureaplazma, streptokoka…A hormoni tek!! Plakala sam kao kiša kada sam uzela nalaze i susrela se sa realnošću: Antimilerov hormon 0,1 ; FSH 20,4 ; Prolaktin preko 600…
Tu se otvaraju nova vrata jednog novog sveta i nove borbe za koju nisam ni sanjala da postoji, da ću biti njen učesnik. Borac u prvim redovima. Sa tim nalazima otišla sam na ginekologiju kod lekara i odnela mu sada nove šokantne nalaze, tražio je da ponovim, jer nije verovao da sa 29 godina nalazi mogu da budu takvi! Ni ja nisam mogla da verujem! Ponovila, u drugoj, pa trećoj laboratoriji, i gle čuda – opet isto. Tada je sa njim u prostoriji bila doktorka koja se po internetu mnogo spominje, veliki je stručnjak kažu, verujem, ali empatije i onog najvažnijeg za nas u ovakvoj situaciji nema. Ona je, kada je lekar pitao za mišljenje, bez trunke osećanja, bez da bilo šta na ovom svetu proba, meni rekla : „Vi ste pravi slučaj za donaciju jajnih ćelija, to se kod nas ne radi, radi se u Pragu. Znate to nikad neće biti vaše dete, mislim vaša jajna ćelija, ali sem supruga i vas to niko ne mora znati“.
Gotovo!Svet je stao… Izletela sam u suzama i razmišljala šta sada, da li ja zaista nikada na drugi način neću imati dece…Zašto nije bilo šta pokušala prvo…Pa ja imam tek 29 godina i ništa nisam probala. Vratila sam se kod svog državnog ginekologa, on me je utešio i rekao: „Ići ćeš na vantelesnu oplodnju, ne brini“. Lečili smo bakterije kod supruga i mene više od pola godine – kako izlečiš jednu, pojavi se druga…Gomila antibiotika…Po njegovoj preporuci otišla sam u privatnu kliniku. Iako doktorka bez empatije radi i na toj klinici, nadala sam se da je neću videti i da sa njom više nikakav kontakt neću imati. Očajna sam bila, ali puna nade i želje da se borim. Otvoreno su razgovarali sa mnom, rekli su mi da je nama potrebna samo jedna jajna ćelija i da verujem da će biti. Na ultrazvuku je sve bilo uredno. Počela sam da pijem suplemente i obavila prvostepenu komsiiju. Na internetu sam čitala svašta i u dogovoru sa lekarima pila sve što su mi odobrili. Sve moguće vitamine i suplemente sam koristila – bila sam uporna, čak oko 15 tableta dnevno. Pila sam i čajeve, verovala sam i probala sve. U međuvremenu, otišla sam i kod endokrinologa i saznala da, pored sve muke, imam i insulinsku rezistenciju. O da, novi šok. Pitala sam se, dokle…? Dobila lekove, regulisala strogo ishranu, iako problem sa kilogramima nikada nisam imala. Suprugov spermogram me je ohrabrio jer je bio, kako kažu, odličan, normospermia. To je dalo dodatnu nadu. Izlečili smo, konačno, sve bakterije posle mnogo muke. Ne treba da vam pričam da me u državnoj ambulanti zovu „maskota ambulante“ jer sam tamo domaća, svi me znaju i svi znaju moj problem! Otišli smo na komisiju puni nade, međutim, po njima, to nije dodvoljno za odobravanje novca. Kažu da mi je sa medicinske strane potrebna vto, ali sa finansijske ne jer bez daljih analiza (hsg) ne može…Očajna sam bila! Pa već skoro godinu dana ne mogu ni da stignem do prvostepene komsiije i sad se desi i da kad stignem ja je ne prođem! Uradila sam dodatne analize! Nalaz uredan HSG-a. Doktorka je bila vrlo realna – rekla je da očekujemo 1-3 jajne ćelije uz najjaču stimulaciju, ali da ćemo se boriti koliko možemo. Komisiju smo prošli. Konačno! Ponovila sam nalaze AMH i sa 0,3 se srozao na 0,2. Ostali hormoni bili su dosta bolji – sve što sam pila pomoglo je. Uskoro počinjemo stimulaciju, imamo nekoliko meseci. Do septembra vi dajte sve od sebe, rekao je doktor, nikad se ne zna. Kakav vetar u leđa posle svega! Odlučili smo da još malo damo sve od sebe. Prvi ciklus dobijem, ništa, ali ok ja znam da idem na vantelesnu oplodnju za mesec dana i time se vodim. Odemo na more, svaki dan očekujem ciklus, ali do kraja mora ne dođe. U sve sam verovala, promenu klime, psihu, ne znam…ali u trudnoću posle svega što su rekli, ne…
Test kaže dve crte. Izvadim BetaHcg 2226!!! Ne treba da vam pričam kako sam se osećala, šta je sve kroz glavu prošlo… Otišla sam kod državnog lekara da utvrdim trudnoću. Oni su sa mnom slavili, smejali se, vrištali. Lekar je u šoku gledao u nalaze i ultrazvuk i rekao mi : „Imam mnogo godina staža, ali danas sam i ja nešto naučio – čuda se dešavaju“, znaš mogao sam da potpišem da se to prirodno neće desiti, ali bio sam uz tebe uvek…Tada sam još jednom shvatila koliko je to po medicini bilo nemoguće…U privatnoj klinicu su nas očekivali za početak stimulacije, ipak i oni su bili šokirani. Čuli smo otkucaje srca, najlepši osećaj u našem životu. Sve je u najboljem redu.
Ne odustajte nikada, jer u medicini pravila nema, nešto je i do neba… Pre samo godinu dana mislila sam da je donacija jedino rešenje, sada sam trudna prirodnim putem. Probajte sve, budite uporne, verujte. Velika želja mora da se ostvari, kada na nas dođe red, a svaka sigurno ima svoj dan koji će doći i doneti sreću kao meni sada.
