Iako postoje snažni dokazi da visok BMI (body mass index) ima nepovoljan učinak na plodnost žena, malo je poznato da su abnormalni BMI pre trudnoće kod žena i muškaraca povezani sa vremenom začeća.
Velika kohortna studija iz Kine sugeriše da bi upravljanje nivoom telesne težine kod parova pre trudnoće moglo poboljšati njihovu plodnost. Iako je učinak telesne težine na začeće već dugo predmet proučavanja, ta su se istraživanja uglavnom koncentrisala na prekomernu težinu ženskih partnera i potpomognutu oplodnju.
Na primer, u ART-u postoje dokazi da visok BMI povećava rizik manjeg broja i lošijeg kvaliteta jajnih ćelija, smanjene stope oplodnje i niže stope implantacije – kao i da izaziva komplikacije u trudnoći i pri porođaju. U nekim zemljama i u nekim klinikama ovi dokazi se smatraju dovoljno snažnim da BMI postane kriterijum prihvatljivosti za lečenje.
Sada, nacionalna kohortna studija zasnovana na parovima koji posećuju klinike u Kini ukazuje da je potrebno duže vreme do nastajanja trudnoće (koristi se u ovoj studiji kao indeks plodnosti) kada su i žene i muškarci imali abnormalni BMI (što se odražava i na prekomernu težinu).
Oko 2 miliona parova u studiji koja je trajala od 2016. do 2017. godine planirali su svoju prvu trudnoću. Dok su se neki od baznih podataka samostalno procenjivali, krvni pritisak, visina i težina parova profesionalno su mereni, a nakon ovih pregleda parovi su kontaktirani telefonom svaka tri meseca kako bi se proverio napredak u ostvarivanju trudnoće. I muški i ženski rezultati prilagođeni su dobro prepoznatljivim varijablama.
Za žene, stope trudnoće u grupama pothranjenih, normalnih BMI-a, prekomerne telesne težine i gojaznih na kraju jednogodišnjeg razdoblja praćenja bile su: 61,62%, 64,14%, 61,50%, odnosno 55,01%. A za muškarce 62,74%, 63,32%, 63,72% i 62,22%.
Međutim, nakon prilagođavanja pokazatelja, žene sa manjom telesnom težinom, prekomernom telesnom težinom i gojazne osobe imale su 7,00%, 5,00% i 20,00% manju mogućnost trudnoće od onih koje su imale normalan BMI.
Sličan je nalaz bio i kod muškaraca s manjom telesnom težinom, ali rezultati su bili nedosledni kod muškaraca s prekomernom težinom i gojaznih. Rezultati modela temeljenih na parovima pokazali su da su u poređenju sa parovima kod kojih su oba partnera imala normalan BMI, stope trudnoće smanjene za 10% i 19% kod onih kod kojih su oba partnera imala ili premalu težinu ili su gojazni – premda nije bilo statistički značajnih razlika među parovima kod kojih su oba partnera imala prekomernu težinu.
Što se tiče potrebnog vremena za začeće, studija je pokazala da je kombinacija žena s normalnim BMI i muškaraca s prekomernom telesnom težinom imala najveću plodnost, a kombinacija gojaznih žena i muškaraca sa smanjenom telesnom težinom najmanju plodnost.
Optimalni BMI koji za najkraće vreme dovodi do trudnoće u kohortnoj studiji zabeležen je kao 20,61-23,06, odnosno 22,69-27,7 za žene i muškarce. Istražitelji, koji su ovo opisali kao “najveću prospektivnu studiju na svetu o BMI-u pre trudnoće i mogućnost plodnosti”, zaključuju da pregledi pre trudnoće imaju važne posledice po javno zdravlje i da upravljanje nivoima BMI-a kod oba partnera može poboljšati plodnost para. Ovo je zaključak sličan zaključku izloženom u uvodu priloženog izveštaja u kojem su nalazi studije opisani kao “klinički primenjivi” na parove koji razmatraju trudnoću. To je posebno slučaj danas, kada nivoi BMI–a nastavljaju da rastu kao rezultat nezdrave ishrane i sve više pasivnog načina života, te kada se sve više parova okreće IVF-u. “Savetovanje o optimizaciji zdravlja pre začeća, posebno onim parovima u vremenskom razdoblju pre začeća, mora se pažljivo osmisliti u reproduktivnoj endokrinologiji”, zaključuje uredništvo.
U međuvremenu, takve su preporuke stavljene na svakodnevni test – za žene, a ne za parove koji su planirali začeće – u australijskom istraživanju u kojem su randomizovane žene s visokim BMI (30-55) stavljene na standardnu dijetu za mršavljenje tokom 12 nedelja ili “vrlo niskoenergetsku dijetu“.
Gubitak kilograma na kraju ispitivanja iznosio je 3,1% u grupi s uobičajenom ishranom i 11,9% u grupi s vrlo niskom energetskom ishranom.
Slično tome, vreme do trudnoće bilo je značajno kraće u drugoj grupi nego u prvoj. Dalja analiza pokazala je da je ta razlika u vremenu do začeća bila posebno vidljiva unutar 90 dana od intervencije. Ponovo, autori zaključuju – kao što se odražava u trenutnim smernicama – da kratkotrajni program mršavljenja kod gojaznih žena koji rezultira značajnim gubitkom kilograma pre začeća može rezultirati kraćim vremenom do začeća nego ako se pokušava začeti bez gubitka kilograma. Štaviše, dodaju, da je program ishrane s niskom energetskom vrednošću pre trudnoće u velikoj meri prevladao kašnjenje u trudnoći koje je posledica gojaznosti.
Izvor: www.focusonreproduction.eu
