VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka: Brankica Ćirić
Odakle krenuti? Od početka, najbolje. I sada, kada se setim šta smo sve prošli, zaboli negde unutra, u grudima.
Godina 2007, odlučujemo da vidimo šta se dešava, jer trudnoće nema već 2 godine. Ginekolog me upućuje u kliniku, a tamo piše Odeljenje za sterilitet. Kako mi je teško palo to, kao da sam obeležena, u stvari, mi kao par. Uzimamo slobodan dan da odemo na konsultaciju i čekamo, kao dva ludaka i još pun hodnik parova. Sestra izlazi i kaže: dođite sledeći četvrtak jer doktor mora na odeljenje.
Ali mlad si, imaš još zdrave živce i imaš cilj.
Dolazimo sledeći put i kreće sve lagano, a mi ne znamo ni šta, ni gde treba da idemo i ređaju se dani, meseci… Folikulometrija, inseminacija jedna, pa druga i ništa. Pitanje ima li nešto novo mi je cepkalo srce. Doktorima sam bila slučaj i tako je počinjao svaki razgovor.
Onda priprema za prvu vto i konsultacije. Bockanje, aspiracija, boli stomak ali duša više boli jer sam obeležena, nemam decu a svi ih imaju. Beta je bila negativna a postupak neuspešan.
Teško je ali idemo dalje. Dok čekamo da prođe neki mesec do druge vto procedure, obilazimo sve što nam je nekao rekao, od manastira do travara… i svima je neko pomogao, samo nama niko. Prođoše meseci, ide druga vto, procedura poznata, samo je sada druga klinika. Treći sprat, tišina u hodniku i čekanje…da ja, kao slučaj, dođem na red.
Analize spremne a jedan rezultat samo dan istekao i komisija nas odbija. Ponovo jurimo papire, pusta administracija, završismo sve i kreće priprema, bockanje a ja se izobličila.
Aspiracija, čekamo transfer i dolazi embriolog i kaže: žao nam je, nisu se oplodile, nema transfera.
Ja ubijena iznutra, mužu se pojavljuje ekcem na vratu od stresa, plačem kao kiša i idem kući kao slučaj… Načelnica kaže: nešto ima kod vas a mi ne znamo šta je, nešto koči, žao nam je… Leče me sa 2l surutke, pola kg mladog sira i 5 belanaca svakodnevno, da mi regenerišu organizam. A 21. vek je!
Posete psihologu su mi jako pomogle da prebrodim tu drugu VTO jer sam pala i totalno potonula. Sasvim slučajno otkrijem da imam problem sa insulinskom rezistencijom i doktor kaže da nisam smela ni jednu injekciju da primim a ne 2 procedure cele. Ja ga gledam i ne znam šta da mu kažem. To je ono “nešto” što je pametna načelnica pomenula.
Regulišemo lekovima sve i tako prolazi vreme i odlučujemo da idemo u Česku. Dok pripremamo sve što nam treba, odlazimo u NS kod hematologa. Božija volja, verovatno, odustanemo od Česke, ostajemo u ovdašnjoj klinici i idemo dalje…
Opet sve isto: analize, bockanja, aspiracija, transfer ovog puta imamo i… čekamo betu.
15. dana idemo na Slaviju, vadim krv i idem do Hrama Svetog Save da prošetam. Stojim ispred ikone Sv.Petke, kada u jednom trenutku – beba se čuje. Okrenem se, beba sa mamom došla u hram. Ništa neobično, ali meni je toplo oko srca. Idem po rezultat i sestra na šalteru kaže: smejte se, jer imate razlog!
BETA POZITIVNA. Šok, neverica, plačemo i vrištim od sreće. Nisam više slučaj, biću majka, eeeej majka, posle 12 godina. I Bog nas je čuo, nagradio nas bliznakinjama, sada sam mama Lune i Dunje. Nisam slučaj, ja sam mama.
Završiću ovu priču sa ovim: NIKADA NE ODUSTAJTE, JER POKLON KOJI DOBIJETE NA KRAJU NEMA CENU.
