Lupkam nogom o pod već 15 minuta. Gledam kako mi stopalo igra u ritmu kazaljke na satu. Tupim pogledom bledo gledam ka pultu dok stežem faciklu, kao da želim da je utisnem u svoje biće. Iza pulta stoji žena koja nas ne primećuje. Čekaonica je puna, i svi naglas dišu i uzdušu, a ona laganim pokretima prevrće po nekim papirima, potpuno smirena.
U meni je lom. Muž gleda u svoj telefon, uvaljen u veliku fotelju i čini se kao da ne diše. Ja sam u stanju pripravnosti, kao da se spremam za skok. Jedva čekam da uđem unutra i već jednom završim ovaj pregled. Ne mogu više da izdržim. Sve mi smeta. Ljudi koji ulaze i lupaju vratima. Čuje se tup udarac svaki put, a žena za pultom i dalje ne mrda. Niko ne ulazi i niko ne izlazi iz ordinacije. Ispred ordinacije je gužva, u hodniku je gužva, nema mesta za sedenje i ne bih da ustanem jer će mi neko zauzeti mesto, a noga ne prestaje da lupka o pod, kao da je neko navio na određeni broj otkucaja. Gledam u muža i razmišljam kako može tako mirno da sedi. Čini mi se kao da je na plaži i čeka limunadu, dok muzika lagano svira.
U kolima je bila žestoka rasprava, po ko zna koji put. Brbljala sam kao navijena, a on je vozio žustro i oštro. Ponovo ista priča. Svaki put ista priča. Osećam se kao navijena ploča – govorim isto, mislim isto, želim isto. Njegova ćutnja, svaki put kad se pripremamo za odlazak na kliniku, razara mi srce i osećam se tako sama – samo moja facikla i ja u kojoj je ceo moj život, sva moja htenja i sva moja nada… koja sada trenutno tapka u mestu. I to ne samo sada, već neko vreme…
Razmišljam dok ga gledam – da li ima možda drugu? Da li mu se smučila cela ova borba i svi ovi redovi? Kako on gleda na sve ovo? Nikad nije želeo da govori o sebi i svojim osećanjima i stalno ponavlja istu rečenicu: Biće sve u redu! Poludim od te rečenice. Prosto poludim. Nije u redu i ne znamo da li će biti u redu. Ne znamo i ne možemo znati.
Vrata klinike se otvaraju i ulazi žena u plavoj kratkoj suknji. Mi i dalje čekamo, moja noga i dalje igra. Pogledam je ovlaš i grubo. Sva je skockana i nervira me. Suknja je prekratka, rekla bih, za dolazak na pregled. Košulja utegnuta, grudi vire. Iza nje ide stariji gospodin i vrti ključeve od nekog auta. Ključevi su glomazni, a oni mirišu previše jako. Vrte se po čekaonici i traže mesto da sednu. Mesta nema. Meni, naravno, ne pada na pamet da ustanem.
Sestra iskače iz ordinacije i proziva “Marković”. Neka žena ustaje i polazi, bukvalno trčeći ka ordinaciji. Par koji je malopre ušao primećuje slobodnu stolicu i gospodin sa ključevima brzo spušta svoju veliku zadnjicu u toplo mesto. Posmatram sve to ironično. Pomišljam koliko čovek može da bude bez srama i blama.
Moj muž kao da nije ni premetio ovo veliko dešavanje. Igrica je verovatno dostigla maksimum i on je potpuno predan osvajanju novog rekorda. Prosto nezamislivo. Sve me to toliko nervira da iznutra buktim.
Ovo je već četvrti put da dolazim ovde, u ovu čekaonicu. Zapisujem svaku posetu i vodim evidenciju o svakom dolasku. Pripremam se pomno, čitam na internetu i potpuno sam predana rešavanju ovog problema. Nervoza je sa svakom posetom sve jača i jača jer prognoze nisu baš sjajne. Putovanje do klinike mi je stresno, vožnja s mužem me nervira iako insistiram da svaki put bude i on tu.
Pitam se ponekad: zašto? Stvarno nema baš mnogo smisla. Ovo je kao da vodim dete sa sobom koje sam smirila tako što sam mu dala telefon da se igra. Dete? Kako to čudno zvuči. Ja vodim dete sa sobom…
Tu zastanem. Razmišljam kako svaki, ali svaki put, stignem do toga da pomislim da imam dete koje i dalje nemam. Imam 40 godina i nemam dece. To je moja definicija.
Roditelji i sestra žive daleko. Upoznala sam muža na nekoj svadbi, više se i ne sećam tačno kako je to bilo. Sećam se samo da sam u to vreme bila srećna. Za taj period vezuju me divne uspomene. Ludovanja. Uživanja. Mladost i alkohol. Veliko društvo, mnogo izalazaka i mnogo ljudi. Nikako mi nije bilo jasno odakle ljudima ta mračna crta u očima kad je ceo svet bio njihov a život tako kratak. On je bio nekako prozračan. Sve u vezi sa njim je svetlelo. Činilo mi se kao da ima oreol oko glave i nije mi izbijao iz misli od prvog trena kad sam ga videla. Sve posle prvog izlaska je istorija. Ni malo zanimljiva. Ja sam bila iz malog mesta, on iz glavnog grada. Uglađen i nekako čist, sa tim oreolom. Izgledalo mi je sve kao neki film. Njegovi roditelji nisu voleli mnogo da znaju o nama i od njih najviše pamtim: “Dobar dan, Jelena. Kako si, Jelena?” I to je sve. Nekako su bili nezainteresovani za nas i za mene. Delovalo je često kao da je sve drugo važnije od neke tamo šmizle, jedne u nizu, jedne od mnogih devojaka koje njihov sin ima. Tako su se nekako ponašali i sa devojkama koje je brat mog muža dovodio. Sretala sam ih, bez nekog udubljivanja, samo “Ćao-Ćao”. Tako sa njegovim roditeljima, tako sa devojkama njegovog brata, tako sa njegovim bratom, tako sa svima. Sve nekako površno. Nije da mi to nije smetalo, ali sam se utopila u njihovu ravnodušnost.
I dok sedim u ovoj svetloj čekaonici i tapkam nogom o besprekorno obrisan pod, ne znam zašto sada o tome razmišljam? Na TV-u u čekaonici ide nekakav glupi film i niko ne gleda u njega. Jedan par se drži za ruke sve vreme. On je neprestano mazi po ruci, ona se smeška. Vidim da je bez razloga.
Ja sam sa pola zadnjice na stolici, a polovina mi je već u ordinaciji. Nos mi se produžio koliko želim da uđem što pre i završim ovu neizvesnost. Stalno neko šuška, uzima bombone, sestra mrda one papire, vrata često lupaju. A onaj našminkani par i dalje preterano miriše. Pomislim da ustanem i kažem: “Pošli ste u kliniku, u zdravstvenu ustanovu, ne na žurku! Ne treba toliko da se mirišete – nije nam prijatno!“
Zaista mi postaje muka od njihovih pomešanih mirisa. Kao da sede u oblaku parfema koji nam se širi nad glavama. Kosa joj je ispeglana besprekorno. Našminkana i odevena u skupo. Njen gospodin držu ruku na njenoj butini i to mi je zaista gnusno. Ježim se takvih stvari, takvog ponašanja. Zar nemaju stida? U jednom trenutku prevrćem očima, ali to, naravno, niko ne primećuje.
Moj muž, kao da je nesvestan gde je, u jednom trenutku ustaje bez reči i izlazi napolje. Nečiji telefon neprekidno zvrcka – mislim da pristižu poruke brzinom svetlosti. Ni blagi pogled od njega nisam dobila kad je izlazio. Čini mi se po hodu da je nešto ljut i nervozan. Par sekundi kasnije stiže mi sms. Piše da je otišao da prošeta i smajli. Ma nemoj? Otišao čovek, ustao, nestao. Ni reč nije izgovorio. Šta ako nas prozovu? Šta ako uđem sama u ordinaciju i doktor me pita – a gde vam je suprug? Šta da kažem onda? Prolazi mi milion sitnica kroz glavu. Da je ovde svašta bih rekla, ali on je zbrisao. Otišao da šeta. Kucam mu poruku koju brišem. Bolje da obrišem. Šta ako odgovori, a mene prozove sestra? Šta prvo da uradim? Da odgovorim njemu ili da udjem u ordinaciju?
Otvaram faciklu pokušavajući da se zanimam i ne razmišljam o postupcima mog muža, koji su, zar ne, prevršili svaku meru! Gledam u prvi papir – nalaz spermograma, mali papirić, nije čak ni prave veličine kao svi ostali. Napisano nešto, kao rukom… Znam da je nalaz dobar, pa se ne opterećujem previše da buljim šta piše. Listam dalje. Moja facikla je kao knjiga. Sve je poređano hronološki i tačno znam gde je šta. Nema šanse da mi neko potraži neki papir, neku analizu a da ja to nemam ili ne znam gde je!
Tačno se sećam trenutka kada mi je rečeno naglas – gospođo, sa vama je sve u redu. Nemate nikakav problem. Hormoni su u redu, imate lepe folikule, na ultrazvuku je sve uredno, spermogram je dobar – ja ne znam zašto vi nemate dece? To je bilo pre sedam godina! Da, da… Sedam godina je prošlo od tada! Tada sam imala 33 godine. Moj muž 36. Njegov spermogram je tada urađen, ovaj koji stoji prvi u fascikli. Radili smo ga u Narodnom Frontu. Neki deka tamo mi je izdao rezultat, bukvalno ga je kucao preda mnom. Razmišljala sam dugo o tome kako je nekako napamet napisao sve to. Kao iz glave! No, ipak, evo ga, papir još stoji. Sve analize mog muža su tu, poređane jedna za drugom. Ima ih tačno 10. Toliko puta je uradio spermogram i još toliko puta spermokulturu.
Zvoni telefon za pultom i umanjuje trenutnu tišinu. Ne čujem šta neko s druge strane linije priča, ali vidim da sestra kuca nešto na računaru i kao da ne sluša pomno, samo ponavlja “da, da, da…”
Na kraju govori: “Ponovite Vi betu još jednom pa se onda javite. Doviđenja, doviđenja”, govori kroz veštački osmeh. Smeta mi to usiljeno smejanje. Možda žena plače, možda pita nešto bitno… možda je smirena, a možda je zvao i muž…
Ulazi jedan par prilično tihim hodom, kao da nisu ni stigli. Prilaze pultu i tiho govore: “Mi imamo zakazan transfer.” Načuljila sam uši, ali ne čujem svaku reč. Čujem samo: “Vi gospođo idite desno, a gospodin neka ostane ovde radi regulisanja.” Znam šta to znači! Tačno znam! Ona ide u sobu da se sprema za transfer, a on ostaje da dreši kesu. Da plaća. Da ostavi poslednji dinar koji imaju.
U tom trenutku gubim strpljenje i ustajem, prilazim pultu i pokušavam da budem smirena. Kroz odvratni osmeh pitam malu ženu obučenu u zeleno: Imala sam zakazano u 14:15, sada je 16:00! Molim vas, još koliko ću čekati? cedim kroz zube.
Opet osmeh male žene za pultom: Evo, sad će! Doktor je imao nešto hitno! Sedite. Sačekajte! Odužilo se. I onda ponovo osmeh, onaj blaženi, iskrivljeni, nikakav. Ipak, jasno mi je da nemam šta da joj kažem i vraćam se na svoje mesto. Nažalost, na ružičastoj stolici sedi već neko drugi – jedna buckasta žena koja se, čini se, jedva uglavila na stolicu. Ne gleda me. Zna da je to moje mesto.
Nemam snage da se raspravljam. Nisam ni ja zakupila to mesto, ko me terao da ustajem i pitam ono što je očigledno. Umesto toga, počinjem da šetam hodnikom napred-nazad. Otvaraju se vrata i ulazi moj muž. Osetim ga. Bukvalno osetim njegov hod. Okrećem se i gledam u njega oštro. On tačno zna šta to znači, ali ne progovara. Previše je ljudi okolo. Naslanjamo se jedno pored drugog na zid i čekamo i dalje. Ćutimo…
Ostajem bez misli. Prosto staju. Vreme staje. Više nisam ni nervozna. Prepustila sam se. Samo mi neverovatno smeta ovolika gužva i ovoliko ljudi. Nema vazduha.
Čujem korake u ordinaciji i neku buku, nešto pričaju, ali ne uspevam da razaznam, iako mi je glava naslonjena na zid od ordinacije. Nešto se smeju, svi zajedno i onda se otvaraju vrata i izlazi sestra. Za njom izlazi jedan smešan par. Ne stižem da ih vidim lepo jer jure ka pultu, a doktor koji je na vratima me blago pogleda i kaže – evo, evo, sad ćete vi.
Udahnem duboko. Zaista duboko.
Sestra se vraća sa fasciklom koju prepoznajem – na njoj je moje ime. Pogleda me ushićeno kao da nosi neke lepe vesti a ne moju fasciklu i kaže: Ajde Jelena, sad vi! Uđite.
Ulazim hitro. Iza mene je moj muž. Polako zatvara vrata, kako inače to radi. Nikad s mnogo buke i nikad s mnogo reči. Ulazimo u poznatu ordinaciju i odmah zasedam na mesto gde uvek sedim. Već sam spremila svoj upitni pogled i fasciklu spustila na sto. Otvorila sam je tačno gde treba i spremna sam! Moj muž drži telefon u jednoj ruci i to me iritira, ali ipak ne želim sada ništa da kažem.
Doktor nasmejan. Uvek je takav. Prvo pita kako sam jer verovatno vidi moju izbezumljenu facu. Odgovaram kratko: Dobro! Kakvi su rezultati?
Traži po stolu i nalazi moje rezultate. Čita u sebi, dok ja virim. Onda govori: “Dobro, Jelena, hormoni su svi uredni, kao i uvek. Ajmo da se pogledamo na ultrazvuku.”
Ja već uigrano ulazim u kabinu i skidam se dok on pita neke banalnosti mog muža – a kako ste vi? Vrućina napolju. Čudno neko vreme. Moj muž se ne čuje. Tačno znam da samo maše glavom ili govori tiho – da, da…
Izlazim sa golom zadnjicom i prolazim pored muža i doktora. Nikom to nije čudno. Ni meni. Mi smo trojac. Ovo izgleda tako perverzno a u suštini je tako jadno.
Ležem na sto za ultrazvuk i doktor uzima sondu na koju stavlja kondom. Ispred mene je monitor, gledam u njega kao da počinje najzanimljiviji film. Srce mi lupa jako i on prodire u mene. Na monitoru vidim crne mrlje. Osećam sondu kako se pomera unutra. Šeta levo-desno i vidim promene na ekranu – crne mrlje se mešaju, čas nestaju, čas se pojavljuju. Neugodno mi je ali ne razmišljam o tome: fokus je na filmu koji se projektuje i čiji su glavni akteri moji jajnici i moja materica. Svi gledamo tamo – doktor, moj muž I ja. Nas dvoje blenemo iako ne znamo šta vidimo, a doktor tiho cokće i meni se čini da već nešto nije kako treba. Gledam u njega, pa u ekran, i tako nekoliko puta. Čini se kao da to traje satima, a u stvari traje nekoliko minuta. Ordinacija je mračna i sve je sada tiho, kao da ne dišemo.
U tom trenutku ulazi sestra, naravno bez kucanja. Glasno govori neke besmislice, a ja razmišljam o tome da li je neko iz hodnika video mene sa sondom u međunožju! Ta misao me ohladi, ali vraćam se u realnost onog trenutka kad doktor uzme papirić i stavi na moj stomak da se obrišem.
Svetla u ordinaciji se pale i film je završen.
Ja sam u kabini gde brzo navlačim na sebe gaćice i pantalone. Žurim, jer svaki sekund me razdvaja od informacije. Dok se oblačim vičem iz kabine – je l sve ok? Možemo li da počnemo? Vičem jer ne mogu da izdržim. Predugo sve ovo traje. Čujem doktora kako diše, ali ne progovara. Izlazim razbarušena i u hodu nameštam pantalone i tanku bluzu.
– Pa, sedite, Jelena. – već čujem neko sranje, već čujem neku lošu vest iako čovek nije izgovorio ništa. Noga počinje ponovo da mi drhti. Moj muž naravno ćuti i gleda pravo u doktora. Ovog puta oči su mu razgoračene i osećam njegovu nervozu. Svetlo je upalilo realnost. Izašli smo iz filma.
– Mmmm… nije najbolje…. Mali broj folikula, imate dva na levom i dva na desnom. Jedan malecni još na levom, ali ne bih sad počinjao. Hormoni jesu dobri, čak iznenađujuće dobri za Vaše godine, ali nije ovo dobar start. Ja bih odložio za sledeći mesec da proverimo kakvo je stanje. Mislim da će biti bolje. Endometrijum vam je dobar.
Naravno da je sve ovo izgovorio u dahu, bez pauze i bez mnogo emocija, sa blagim osmehom. Sestra je za to vreme već raspremala sto za ultrazvuk za narednu pacijentkinju, a zatim sela pored doktora i upiljila se u mene kao da pokušava da shvati šta mislim sada i kako se osećam. Ipak, blago se smeškala, kao lutka, jer tako treba.
Doktor se već uhvatio za računar i počeo da kuca – nema vremena da puno objašnjava. Ponovo sedim na polovini stolice. Kao da želim da iskočim iz nje. Da izađem. Ali gde? Odakle? Muž me hvata nežno za ruku – ne progovara, ali me drži za ruku nežno, kao da me miluje. Osećam njegov dodir i zaista mi prija. Prija mi i to što ćuti. Ipak, ja počinjem da brbljam.
– Ali rekli ste da ćemo sad početi. Šta sad treba da radim? Kako da budemo sigurni da će sledeći mesec biti bolji start? Šta da uzimam? Da li da pijem nešto još? Znate da već pijem cink , folnu, koenzim, dhea, vitamin D… Nije nam prvi put sve ovo. Baš sam se nadala da krećemo sada. Zar to nije dovoljno, tih par komada? Počinjali smo stmulaciju i sa manje , ako se sećate? Sećate se je l?
– Da, mislio sam da će biti drugačije. Ipak Vi uzmite ove kontraceptivne pilule i počnite od sutra s njima. Pa ceo mesec. Marija, upišite da uzme Cikloproginovu. Marija, maše glavom i piše negde na nekom zelenom papiriću.
– I bele i braon tabletice, redom pijete. I kad popijete sve, čim krene ciklus dođite da se pogledamo da vidimo kako stojimo. Mislim da će biti bolje sledećeg meseca, – osmehnuo se na kraju i pružio mi papir koji je ispljunuo štampač a koji je on potpisao i uredno pečatirao. Marija je već stajala pored vrata i držala se za kvaku – to je značilo, u stvari – gotovo, idemo napolje.
On je zastao, ja sam izjurila napolje. Zastao, okrenuo se i jasno rekao – Slušajte, nama je ovo šesti pokušaj. Više nismo juniori, već smo veterani. Hajde da se ne igramo više.
Ukopala sam se u hodniku. Čula sam odlučan glas svog muža. Doktor je nešto govorio, tiho i smireno, ali njegove reči nisam uspela da čujem jer je u hodniku bila galama – neko se svađao na pultu i vika i dreka ometale su moj tok misli. Moj muž je izašao iz ordinacije nervozan. Oči su mu zasijale. Znala sam šta to znači.
Stajali smo pored pulta – moj muž, ja i njegova misao koja je lebdela kroz celu kliniku. Misao koja je kosila gužvu u čekaonici, misao koja je ućutala ženu koja je vikala pored pulta i njenog nervoznog muža. Stajali smo i čekali da nam isporuče papir i, naravno, račun. Na papiru je stajala moja šema – kada i kako uzimam tablete, a račun se plaćao u maloj kancelariji nedaleko od pulta. Tamo se uputio moj muž. Ja sam ostala da čekam i stiskam fasciklu.
Počele su da se nižu misli jedna za drugom.
Pa dobro, sledećeg meseca, nije to tako daleko, za čas će proći, taman da završim sve oko posla, uredim sve, popijem još malo vitamina – to će sigurno značiti, taman da se otarasim stresa, malo smanjim tempo. Da, tačno, nisam dovoljno vežbala u prethodnom periodu – mogla bih i to da ubacim. Odem na akupunkturu možda? Možda konačno odem kod nekog psihologa? To bi značilo. Možda da zajedno odemo? A da otputujemo negde na par dana? Ah, da – nemamo novca za to, sve smo već odvojili za vantelesnu oplodnju. Ništa onda, vežbam kod kuće. Onda proradi đavo u meni – zašto nema folikula, zašto ne valja sad to? Da, ja starim, znala sam to, nemam i dalje 33! Nije ovo početak. Možda sam sve potrošila na sve prethodne postupke, možda su moje ćelije izumirale jedna za drugom. Možda nije lepo video lekar na ultrazvuku? Ma da, nije ni gledao kako treba a i prekinula ga je sestra kad je uletela. Da li meni to ističe vreme? Da li on to ne veruje da ću uspeti? Ali nije tako rekao. Šta ako nikad ne dobijemo dete? Da li će moj muž biti nesrećan? Da li ću biti potpuno nepotpuna? Da li da odustanemo? Da usvojimo? Da počnem s donacijom? Da li da se razvedem? Pustim njega da nađe sebi ženu koja će mu roditi… Eno, zamišljam ih pored kamina kako maze sitnu decu po glavi i greju se. Ljube se u usta. Ja virim kroz prozor – gledam njihovu sreću.
– Jelena, ajmo – presekle su me njegove tihe reči i zaustavile idilu koja je ustvari najgora noćna mora – Platio sam, reče odsečno.
Izazimo iz klinike. Jedva se vučem. Mrzim ceo svet. Mrzim sunce koje tako jako peče iako je već kasno podne. Gledam na sat. Tačno je 5. Idem iza njega dok žuri ka kolima kao da ne postojim. Besan je. Vidim mu to po hodu. Besna sam i ja. Još jedan korak smo dalje od deteta a za to sam ja kriva. Ja i moji jajnici. Nije on kriv što sada ne nosi dete koje vrišti jer mu nešto fali. Nije on – ja sam. Moji jajnici ne rade kako treba. Nije baš najbolje stanje. Ulazim u auto i sedam na suvozačevo mesto. Ne progovaramo. Ni reč. On pali auto i na radiju se čuje pesma ,,Da ti nisam bila dovoljna”. Stežem faciklu i dalje, a u drugoj ruci su mi tablete koje mi je sestra dala. Stavljam tablete u torbu i počinjem da plačem. Već smo krenuli i on ne vidi moje suze.
Pesma se nastavlja i dok se vozimo kroz grad ne progovaramo ni reč, prolaze semafori i semafori. Pesme se nižu jedna za drugom. Tek u jednom trenutku duboko uzdahne i kaže:
– Dobro, idemo dalje! Šta sad? Molim te nemoj da praviš još gorom ovu situaciju. Dosta mi je svega toga. Proći će i taj mesec, popićeš te tablete i onda počinjemo. Taman da se malo smirimo, pripremimo, odmorimo. Mogla bi i malo manje da radiš – da uzmeš koji slobodan dan pre svega toga. Ništa ne znači jedan mesec. Pa stvarno… Okreće se ka meni i upitno me gleda. Traži potvrdu. Ja gledam pravo i suze liju. Ipak kroz suze provaljam koju reč.
– Možeš da ideš. Stvarno je dosta mučenja. Nije jedan mesec problem. Ja sam problem. Problem je kod mene. U meni. Zbog mene nemamo dece. Sve je ovo skupo i dugo traje i ja ne mogu, ne mogu više da te mučim, da nas mučim… Sada već grcam.
– Molim te prestani! Već smo o ovome pričali toliko puta! Koliko puta? Sto najmanje! Ne želim da idem. Ne želim druge žene niti decu sa drugim ženama, ne želim to! Možeš li to da shvatiš? Možeš li? Možeš li posle svih ovih godina i svega? Imam li ja prava da budem ljut zbog svega i to ne na tebe, već na celu situaciju, na sve, na svet! Možeš li to da mi dozvoliš a da ne okreneš odmah priču na ovu stranu? Iznervirao sam se. Nije nam se ni posvetio. Čekali smo više od sat vremena i to za naš novac! Sedimo ko sardine u čekaonici, nema gde ni da se stane. Čekamo previše i onda šta? Jelena, ukupno smo u ordinaciji bili 15 minuta sa sve tvojim svlačenjem! Platio sam 7000 dinara za 15 minuta neposvećivanja i dva sata čekanja! I dobro – nema sad dobrih niti dovoljnih folukula. Ok! Nema! Doći ćemo sledećeg meseca. Biće bolje. Dobićemo dete! Nije sad ovo kraj. Nije ovo sve! Možeš li to da razumeš? Možeš li? Možeš li da razumeš da sam umoran od svega – od tih ljudi, od lekara, od ordinacija, od ultrazvukova… Želim tebe, ne želim da se pretvaramo u ovo, a izgleda da smo se već pretvorili? A onda još ti počneš sa ovakvim pričama i taj pogled! I zašto sada plačeš?
Ćutim, shvatam težinu svih reči i zato ćutim. Suze idu i dalje ali reči ne izlaze. Noga počinje ponovo da se trese i udara o pod automobila. Stajemo ispred zgrade. Želim da ga zagrlim jako. Tako mi treba zagrljaj ali ne mogu da pružim ruke ka njemu. Izlazim iz auta i odmah nailazim na komšinicu. Čini mi se kao da se susrela sa mojim suzama. Moj muž joj se ljubazno javlja i počinju neku glupu priču o sređivanju zgrade. Priča sa njom tako opušteno. Tako lagodno, tako smireno… kao da se ništa nije desilo. Besno ulazim u zgradu i držim vrata da konačno dođe i bude uz mene. Lupam nogom o pod sve jače i jače. On trči i stiže. Hvala me za ruku i počinje da je ljubi.
- Bićemo mi roditelji. Ne brini, ljubavi… Gleda me nežno i ja sam već zamislila bebu s njegovim očima.
Autorka: Sandra Jovanović
Zabranjeno kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta bez navođenja izvora!
