Kao mala sanjala sam prelepu bajku. Srećnu porodicu, dvoje dece koji trčkaju oko mog supruga i mene. Baš takvu u kakvoj sam odrastala – punu ljubavi, nežnosti…
Udala sam se sa 22 godine, tako mladi nismo mnogo ni razmišljali o deci. Uživali smo i čekali da se desi. Prolazili su dani, meseci i godine. I dok su svi pričali: Desiće se, mladi ste, ima vremena opustite se – mi smo čekali. Moja savršena bajka se pretvara u uplakane noći, naša ljubav postaje jača, a želja sve veća. Život postaje velika podrška, što je nekada i najbitnije.
Krećemo u borbu… Razni pregledi, dobri i loši rezultati, terapije, ali bez pomaka. Septembar 2020 godina – dan kada saznanjem da sam trudna, pretvara se u loš film. Istoga dana završavam na operaciji, vanmaterična trudnoća. Opet ništa, samo bol, bol i suze… To je bol koja razara dušu.
Menjam sve, menjam sebe i pogled na svet. Verovatno se sve dešava sa razlogom. Pustićemo malo vreme, možda učini svoje. Osećam da je pravo vreme da pokušamo ponovo. Krećemo… Sve je spremno, ulazimo u proces VTO. Spremna sam i ako nisam sigurna šta me čeka, ali verujem. Idemo moramo to da odradim, čeka nas naša beba.
Klinika, ultrazvuk, mnogo žena, raznih priča, ultrazvuk, brojanje folikula, injekcije, blastociste, dani, vreme… Nisam baš sigurna da razumem šta se dešava, možda i bolje, radim šta mi se kaže. Došao je dan kada se naš život menja. Čestitamo, trudni ste. Pomešane emocije. Znala sam, osećala sam da me moja beba čeka.
Dragi moji, naša borba je kratko trajala, brzo smo stigli do cilja. To želim svima. Pišemo vam u 4. mesecu trudnoće. Nekada naša bajka nije onakva kakvu je sanjamo i zamišljamo. Ali sunce zasijati mora! Nema predaje, ne želim i neću! I ako ne uspemo, idemo dalje, opet u bitku gde gubimo ili dobijamo. Idemo u nove pobede. Nema predaje!
Autorka: Tamara Radičević
