Bavim se naukom i istraživanjima. Kada smo suprug i ja odlučili da je vreme za bebu, otišla sam na pregled. Lekar me je uveravao da je sve u redu i ispratio me rečima da ćemo se uskoro videti na prvom ultrazvučnom pregledu. To je bilo pre šest godina.
Moj posao je da postavljam pitanja, planiram eksperimente i dolazim do saznanja. Želim da znam kako stvari funkcionišu u našem organizmu. To može biti zamorno, ali uz odgovarajuće planiranje i strpljenje, rezultati su tu. Međutim, celokupno naše planiranje i „eksperimentisanje“ nije nas dovelo do željenog rezultata – bebe.
Ljudi me znaju kao druželjubivu osobu, optimistu, ali imam ja i drugu stranu – ranjivu. Postala sam nervozna. Bilo mi je potrebno da steknem kontrolu nad onim što sam mislila da mogu kontrolisati – naukom. Na nesreću, u mom poslu ne postoji kontrolisanje. Možete planirati šta želite, ali desi se da eksperimenti ne zadovolje. Uz svaki propali eksperiment, moja frustriranost je rasla, iako sam imala uspešne projekte. Obuzeli su me promašaji i nisam mogla da sagledam dobre strane. Trebalo je dosta vremena da shvatim da ovakvo raspoloženje ima koren u mom infertilitetu.
Suprug i ja imamo dijagnozu – idiopatski sterilitet. Idiopatski znači „neobjašnjiv“. Nema patološkog uzročnika steriliteta, a to je poražavajuće. Želim da znam zašto. Znati u čemu je problem je prvi korak ka rešenju – tako sam ja naučila baveći se istraživačkim poslovima.
Prošle godine smo imali još jednu neuspešnu inseminaciju i bilo mi je dosta svega. Osećala sam da propadam kroz zečiju rupu iz „Alise u zemlji čuda“, da posrćem i vrtim se. Nisam se sebi dopadala tako nervozna i zabrinuta. Beba ne može biti jedini imenilac mog života. I dalje sam želela decu, ali mi je bio potreban plan B. Ideja je otpočela kao mali izdanak koji se promolio: možda je usvajanje naša opcija.
Čitala sam da možete da odbolujete zbog toga što možda nikada nećete imati biološko dete – koje će imati oči na mamu i uši na tatu. I počela sam da preboljevam ove gubitke i da prihvatam život kakav jeste, paralelno sa mojom odlukom da sama sa sobom postignem mir.
Što se tiče želje za detetom, osećam da sam otvorila vrata na kraju zečije rupe. Nešto što nisam očekivala.
Odluka da nastavim sa životom je inicirala profesionalnu transformaciju. Pomirila sam se sa tim da moj posao nikada neće biti ravan put i shvatila sam da ne moram da se spuštam u zečiju rupu da bih bila uključena u nauku.
Prihvatanje da ne mogu sva pitanja dobiti odgovore i razgovor o neplodnosti deo su mog procesa isceljenja. Više ne osećam nervozu. Odjednom, vidim blještavi niz prilika.
Nadam se da će moja priča ohrabriti žene da nastave dalje i upuste se u sledeći poduhvat. Da vidimo šta za nas krije zemlja čuda.
Ukoliko imate bilo koje pitanje u svakom trenutku možete pozvati Centar za vantelesnu oplodnju na besplatan broj 0800 333 030 ili na info broj Udruženja 061/624-5224.
Izvor: www.infertilityawareness.org
