Još u januaru ove godine pisala sam na ovu temu i o svemu onome što prolazimo na putu do usvajanja mi kao par koji prolazi procenu podobnosti. Nastavljam dalje sa ovom temom. Nakon čekanja na prvi poziv koje je trajalo skoro 4 meseca stigli smo krajem meseca februara do početka obuke u Centru za socijalni rad Palilula.
Ukoliko ste propustili, uvod i prvi deo priče o usvajanju možete pročitati ovde: NAŠI PRVI KORACI KA USVAJANJU
Negde krajem februara smo pozvani i obavešteni da će uskoro krenuti školica roditeljstva što se i vrlo brzo i realizovalo. Dakle, prvi čas obuke se desio 28. februara zajedno sa još tri para i jednom ženom bez partnera. Časovi su se odvijali svakog utorka od 16h u trajanju od 120 minuta i svaki je imao svoju tematiku i plan rada. Ova obuka je prema Porodičnom zakonu obavezna za sticanje opšte podobnosti za usvajanje.
Ne bih detaljno pisala o svim časovima, mislim da je previše i zaista opterećujuće sve iznositi, jer obuka nije bila individualna, već grupna. Opisaću ugrubo teme koje smo prolazili i zašto smo ih obrađivali, kako bi svi oni koji kreću na taj isti put imali neki površan uvid u to šta se dešava u tih 18 sati koje, podeljeno na 9 sastanaka, imaju obavezu tamo da provedu.
Naime, suprug i ja nismo bili oduševljeni predstavljanjem toga što nas čeka prema objašnjenjima u Centru za socijalni rad, ali ipak, kada sada sagledam, sve to je bilo u cilju upoznavanja svih nas sa poteškoćama koje bi se mogle isprečiti na putu usvajanja i kada dete dođe u našu porodicu. Bez obzira na naše planove i iskrene želje o kojima smo dugo razmišljali i više puta razgovarali, velika je odgovornost usvojiti dete i iako neprijatano, upoznavanje sa svim mogućim situacijama i poteškoćama je nešto što je neophodno za nastavak.
Učili smo o tome šta sve treba da znamo o činu usvajanja, o karakteristikama i razvoju deteta, motivima usvajanja, kao i o praktičnim detaljima kada dođe do samog dolaska deteta u porodicu. Lakše i jednostavnije je kroz ove, jako bitne faze, proći u grupi i uz pomoć stručnjaka i tako se eventualno pripremiti za usvajanje. Obuka nas je naterala na dodatna razmišljanja, preispitivanja, poslužila kao test na to da li smo spremni i sigurni, a definitivno je pokazala i kako da prepoznamo neke bitne momente u fazama koje dolaze. Naučila nas je i da je potrebno unapred razmisliti o podršci koja bi nam mogla biti potrebna.
Veliki deo vremena nam je objašnjavano kakve traume sve može dete da nosi u sebi i kada su nastale, zbog čega i na koji način bi dete moglo da ih ispolji. Zaista je sve to jako dobro opisano i kroz neformalne metode prikazano na takav način da smo izašli sa obuke sa novim informacijama i mislim da se kod svih razvila nova veština – prepoznavanje traume. Moram priznati da susret sa ovim informacijama nije ni malo jednostavan, ni lak, ali kada se sve slegne i ostanete sami sa svojim mislima, zaista izvučete korisne zaključke koji će, sigurna sam, služiti kao dobar temelj i priprema za sve što sledi, jer i za ovaj vid roditeljstva, kao i za sve ostale, MORAMO BITI SPREMNI.
Meni lično, najzanimljiviji deo obuke je bio kada su u gostima bili ljudi koji su već usvojili dete i preneli na nas iskustva svoja lična, bez zadrške i ustezanja. Sjajni ljudi, zaista. Mnogo smo im svi zahvalni jer ipak, kada neko ima svoje lično iskustvo – to je nešto što ima odatnu težinu i emocije koje su nam pružili su neprocenjive.
Ono što sada sledi, a zaista je teško, je čekanje na nastavak procene podobnosti. U našem slučaju je prošlo više od mesec dana i još uvek nismo obavili ni jedan jedini razgovor sa “voditeljicom našeg slučaja”, a zapravo je od predaje dokumentacije nismo ni upoznali. Zaista sam se nadala da će do toga doći nakon završene obuke, ali eto, ipak nije… To nas je razoružalo. Početna eufotija je splasla i ostalo je samo čekanje… Komuniciram sa ljudima koji su bili sa nama na obuci i svi su u sličnoj situaciji, imali su jedan telefonski razgovor. I oni čekaju i dalje…
Moj lični utisak, a imam pravo na njega, je da mi zaista teško pada da čekam, jer neprestano razmišljam da dok mi završavamo proces usvajanja, odnosno čekamo neke nove korake i procene, naše dete nas negde čeka… Možda je usamljeno ili tužno, možda je sve moglo brže, možda bismo ga pre usrećili… Možda…
Čula sam od savetnika u Ministarstvu za brigu o porodici, govorio je na televiziji, da je rok za procenu podobnosti zapravo 60 dana od predaje papira. Moram reći da je danas 210. dan od predaje dokumentacije. Brojimo dane i dalje…
Danas je 29. maj 2023. godine.
