Napisali smo ovu priču kako bismo podelili naše pozitivno iskustvo sa usvajanjem embriona i pružili nadu onima koji se takođe suočavaju s problemom neplodnosti. Nadamo se da ćemo podstaći parove da razmišljaju o usvajanju embriona. Na ovaj način dajete detetu šansu da se rodi jer u suprotnom možda nikada ne bi dobilo priliku da živi, a vama daje mogućnost da postanete roditelji.
Moj suprug i ja smo se venčali kada smo imali oko 40 godina, relativno kasno. Odmah smo počeli da radimo na tome da dobijemo dete, ali bez uspeha. Pokušavali smo dve-tri godina. Mislimo da nas je Bog pripremao za usvajanje embriona. Bila sam osoba koja, zaista, nikada ne bi razmišljala o usvajanju. Iz mnogih razloga nisam želela da odgajam tuđe dete.
Sumnjala sam da mogu da volim dete koje nije moje, biološki, genetski. Imali smo želju da imamo naše dete i da saznamo kako bi izgledalo naše jedinstveno stvaralaštvo. Pored toga, ako smo nekada i razmišljali o usvajanju, bili smo odlučni da usvojimo bebu bele puti.
Pomoć stručnjaka za lečenje neplodnosti zatražili smo početkom 2005. godine, a nedugo zatim, na njegovu preporuku, lečila sam endometriozu. Naš lekar nam je rekao da je svaki pokušaj trudnoće bez pomoći imao jednocifrenu šansu za uspeh u našem dobu i predložio nam je da pokušamo inseminaciju (IUI). Imali smo nekoliko neuspešnih pokušaja da zatrudnimo putem IUI, a sve to nam je bilo neizvesna emocionalna borba nade i razočarenja. Sledeća opcija bila nam je vantelesna oplodnja (IVF).
Odlučili smo da ako pokušamo vantelesnu oplodnju, da oplodimo samo onoliko jajnih ćelija koliko smo nameravali da vratimo u matericu jer smo tako želeli. Ne više od 3-4 jajne ćelije, za razliku od sakupljanja i oplođenja svih koje se razvijaju, što čini većina ljudi. Međutim, nikada nismo imali dovoljnu proizvodnju jajnih ćelija za vantelesnu oplodnje, pa se ispostavilo da su to sve neuspešni pokušaji.
Posle nekoliko pokušaja, doktor me je pregledao i rekao: „Sve izgleda dobro, osim kvaliteta jajnih ćelija i mi tu ne možemo ništa. Voleo bih da ste me posetili pre svoje 38. godine. “
Tada smo potpuno razumeli koliko je to bezizlazna situacija. Bili smo neverovatno tužni. Neuspeh nas je teško opteretio. Negde u to vreme zaposlila sam se u vrtiću i tu sam imala decu od 1-1 ½ godine. Zbog toga sam samo želela decu još mnogo više. Nekako sam osećala da će to Bog rešiti – ako bude želeo da budem majka. Međutim, donekle sam se pomirila i sa činjenicom da se to možda neće dogoditi nikada. Možda će ovo biti kazna za grehe moje prošlosti.
Razmotrili smo postupak doniranih jajnih ćelija u kom se donorki daju lekovi za stimulisanje razvoja jajnih ćelija. Njene ćelije se tada aspiriraju i vrši se oplodnja postupkom vantelesne oplodnje. To nam nekako nije izgledalo dobro. Nije nam se dopadalo to da će dete biti upola naše. I nije se činilo ispravnim platiti naknadu za tu uslugu. Takođe, morali smo da uzmemo u obzir moj napor da shvatim da odgajam dete koje bi biološki bilo suprugovo sa drugom ženom. Činilo se kao naučna preljuba.
Sve vreme dok smo pokušavali IUI procedure i rvali se sa opcijama vantelesne oplodnje / doninanih jajnih ćelija, stalno smo dobijali znakove o usvajanju. Bilo da nam se obraćao taj tihi, tihi glas ili bilbord o usvajanju koji nikada ranije nije bio tamo, ili prijatelj koji je iznenada spomenuo da je njegova sestra usvojena, osećali smo se kao da nas Bog vodi ka usvojenju. Tražili smo međunarodno i domaće usvajanje, ali iz nekih razloga Bog nam je zatvorio vrata u toj oblasti. Bilo da se radi o starosnim ograničenjima, pitanjima državljanstva ili dužini trajanja braka, činilo se da uvek postoji razlog koji nas isključuje iz tih mogućnosti. Da nije bilo svih ovih ispitivanja, nikada ne bismo bili spremni za usvajanje embriona. Iskreno verujem da je ovo sve vreme bio Božji plan, ali morao je da nas odvede do mesta gde smo bili spremni da razmotrimo usvajanje embriona. Nikada ne bismo bili spremni za usvajanje da nismo prošli sva ovo.
Usvajanje embriona
O usvajanju embriona prvi put smo čuli od našeg lekara za lečenje neplodnosti. Neke informacije o tome smo pronašli na internetu. Kako smo saznavali više o usvajanju embriona, tako je izgledalo kao dobra opcija za nas.
Evo kako to funkcioniše: Parovi koji su prošli postupak vantelesne oplodnje, dobijene embrione vraćaju u matericu žene u vreme kada su embrioni stari 1-3 dana i čine skup ćelija približno veličine glave špenadle. Ti parovi imaju četiri mogućnosti za dalje postupanje sa preostalim embrinima: mogu ih ostaviti u zamrznutom stanju na neodređeno vreme, u tom slučaju će im na kraju isteći rok trajanja; mogu ih odmrznuti i uništiti; mogu ih pokloniti da se koriste za istraživanje (u tom slučaju su uništeni); ili ih mogu pokloniti na usvajanje.
Recimo, u SAD postoji približno 500.000 smrznutih embriona koji mogu biti usvojeni ako biološki roditelji to dozvole.
Prema Randovoj studiji iz 2002. godine, 88% smrznutih embriona parovi još uvek razmatraju za sopstvenu upotrebu. Procenjuje se da je najviše petina preostalih embriona potencijalno dostupna za doniranje drugoj porodici. Naravno, kao i kod drugih usvojenja, morate proći ispitivanje da biste dobili odobrenje za usvajanje, a u slučaju neanonimnog usvojenja morate pripremiti kratak lični profil kako biste biološkim roditeljima dali dovoljno podataka o vama da bi odobrili usvajanje. Za razliku od tradicionalnog usvojenja, ovo se pravno ne smatra usvojenjem.
Imali smo nekoliko nedoumica:
Brinuli smo se da dete ne bi ličilo na nas. To smo prevazišli.
Bili smo zabrinuti da dete nećemo voleti kao svoje. To je prevaziđeno razgovorom sa drugim parovima koji su usvojili embrione.
Bili smo zabrinuti zbog prava bioloških roditelja. To je prevaziđeno saznanjem da biološki roditelji nemaju prava i nije potreban neposredan kontakt sa njima.
Bili smo zabrinuti da možda kupujemo bebu i ohrabrujemo druge da prave više embriona samo da bi zaradili. To je prevaziđeno kad smo saznali da par koji donira uopšte ne zarađuje.
Takođe smo verovali da je to najbolja opcija s obzirom na sve alternative (IUI, donirane jajne ćelije, tradicionalno usvajanje) iz sledećih razloga:
– Spašava život koji je već stvoren, umesto da stvara drugi život;
– Majka usvojiteljka nosi dete i ima priliku da iskusi trudnoću i vezu sa bebom u njenoj materici;
– Jedan usvojitelj ne mora da se oseća kao da je dete drugog roditelja, ali ne i njihovo kao kod donacije jajnih ćelija.
Kažu da žena postaje majka kada zatrudni, a muškarac postaje otac kada se beba rodi. Sad to potpuno razumem. Voleli smo je od trenutka kada smo je videli. Kakav strašan osećaj. Kakav osećaj koji menja život. Kakva ogromna odgovornost. Ne mogu da zamislim da je više volimo ako je naše biološko dete. Zaista se dobro osećamo svaki put kad je pogledamo znajući da smo joj spasili život.
Plakala je 2 meseca svake noći od 8h do 12h i sve vreme smo bili samo zahvalni Bogu što je imamo. Iskreno verujem da je Bog od samog početka nameravao da budemo njeni roditelji, ali samo nas je morao provesti kroz sva druga iskušenja pre nego što smo bili spremni za nju. Znamo da smo zaista blagosloveni što je imamo u svom životu. Svakodnevno zahvaljujemo Bogu što nas je proveo kroz sve ovo i doveo je k nama. Ona nam je donela toliko radosti.
Rođenje bebe otvorilo je nove emocije prema svim ostalim smrznutim embrionima i slama nam srce razmišljanje o tome kako oni samo čekaju svoju priliku da žive. Danas postoji mnogo različitih mišljenja o usvajanju embriona. Evo mojih misli.
Mislim da je divna stvar pružiti ovoj deci šansu za život. Ja mislim da danas postoji problem sa vantelesnom oplodnjom – treba nam odgovorna vantelesna oplodnja. Odgovornim se definiše da se ne stvara više embriona nego što nameravate da imate ili ako i stvorite – prepustite ih usvajanju.
Biće veoma teško podstaći odgovornost u IVF-u, ali možemo napraviti razliku usvajanjem preostalih embriona – oni samo čekaju da im se pruži prilika da iskuse život. Ne mogu vam opisati radost i zadovoljstvo koje osećam jer smo postali roditelji na ovaj način i podstičem vas da razmislite o tome da krenete istim putem do roditeljstva.
Ponosni roditelji usvojenog embriona
