Prestala sam da pijem kontraceprivne tablete kada sam imala 27 godina. Bila sam zdrava a zdrav je bio i on. Naivno sam očekivala da ću biti mama najkasnije sa 28 godina. Nisam bila. Nisam bila mama ni sa 32, 33 ili 34 godine.
U međuvremenu, činilo se da svi moji prijatelji, saradnici, rođaci, poznanici lako ostvare trudnoću. Nekad je sve ovo bilo jako bolno, nekad naporno, a nekad sam se nedeljama distancirala kako ne bih pogledom srela trudnički stomak i objavu na društvenim mrežama da neko čeka bebu ili da je dobio bebu.
Nisam poznavala ljude koji imaju problem sa začećem i iskreno nisam to razumela, tako da sam se dugo osećala kao da jedino ja ne mogu zatrudneti. Da, osećala sam se posramljeno i slomljeno.
Sada znam da se mnogi ljudi tako osećaju. Neplodnost je nešto o čemu većina ljudi ne govori otvoreno. Sada to razumem. Ipak ima pomaka, govorimo sve više i više, ali da li je to dovoljno? Drago mi je, zaista jer se pokreće priča – tako svi učimo da neplodnost nije neuobičajeno iskustvo i da nismo sami.
Izbrojala sam – moje putovanje kroz sve ovo obuhvata sledeće: 15 vrsta različitih lekova za stimulaciju, 248 uboda iglom u toku stimulacije, 1455 tableta raznih suplemenata, oko 65 ultrazvukova, šetnja na oko 95 pregleda lekara, a bila sam u anesteziji više od 20 puta. Primila sam više od 60 injekcija, a tu je i jedan rani pobačaj. Procesi su bili zaista emotivno iscrpljujući i ponekad fizički teški.
Na svom dugom putu mnogo toga sam naučila. Ovo je nekoliko lekcija koje sam naučila usput i nadam se da će pomoći drugima koji prolaze kroz sve ovo.
Lekari ne znaju sve.
Neki ginekolozi govorili su mi da “samo nastavim da pokušavam”, drugi da postavim granicu i da sve ovo zaista jeste stresno. Neki su mi govorili da nisu psihilozi i da ne plačem pred njima, neki pak da se okrenem nekim hobijima u životu i ne razmišljam toliko. Bilo je i onih koji su pominjali usvajanje. Jedna doktorka me je čak ohrabrila da joj dodirnem ruku govoreći da ima „čaroban plodan dodir“, a jedan lekar mi je rekao da idem posle transfera u kafanu. Nije se toliko radilo o znanju koliko o pravoj podršci. Niko od nih nije znao da predvidi uspeh ili neuspeh. Bilo je zaista svakakvih razgovora ali ni jedan niti jedan nije bio u potpunosti potkrepljen iskustvom i činjenicama potkrepljenim znanjem – uglavnom su bila nagađanja i nadanja. Jedan lekar nam je rekao da imamo 80% šanse da zatrudnim nakon tri kruga vantelesne oplodnje, a već naredni da su šanse 50:50. Shvatila sam da je realnost takva da često lekari samo nagađaju i to me nije obeshrabrilo.
IVF nije jedina opcija.
U početku, nakon što je moj ginekolog odustao od mantre „nastavi da pokušavaš“, predloženo mi je da idemo na IVF odmah. Trebao je sastanak sa drugim ginekologom kako bi saznali da postoje manje skupe i manje invazivne mogućnosti za nas. Iako je situacija kod svih različita, počeli smo sa lekovima koji regulišu ovulaciju, pa onda inseminacije. To je bio naš put. Kasnije sam saznala da su sa inseminacijama probali još neki prijatelji a neki su tako i dobili dete. Kod mene to nije radilo ali svakako je potrebno da istražite svoje mogućnosti. Obavezno. Nikad se ne zna šta vas čeka iza čoška.
Idite na brojne lekarske preglede.
Na prvim konsultacijama pričaćete s lekarom a odmah nakon toga uradićete brojne analize. Daćete krv nekoliko puta, vaš partner će uraditi osnovne analize i spemogram, ali fokus je uvek vaginalni ultrazvuk-što znači fokus je na vama. Skidate se od struka na dole, bez srama i odjednom osećate u sebi hladan, podmazan štapić dok lekar nadgleda vašu matericu i vaše folikule na jajnicima. Hm…zanimljivo svakodnevno iskustvo, zar ne? Može biti neprijatno na početku – kasnije naviknete i šetate do ultrazvučnog aparata kao da idete na slikanje za ličnu kartu.
Usvajanje nije lakše od IVF-a.
Pre nego što smo počeli sa IVF-om, moj muž i ja smo istraživali usvajanje. Nije da nismo. Nažalost, suočili smo se s preprekama, Papirologija na prvom mestu, dužina trajanja procesa, čekanje i iščekivanje da li ispunjavamo kriterijume i mnogo toga. Onda suočavanje sa samim sobom – da li to odmah i želimo? Jeste humano i jeste lepo ali da li smo mi stvarno, istinski, duboko spremni za tako nešto sada? Dok još nismo iscrpeli sve mogućnosti da dobijemo svoje dete? Nije lako usvojiti dete u Srbiji. Nemojte se osećati loše ako ne razmišljate o usvajanju – uradite ono što smatrate da je najbolje za vas. Nemojte zbog toga što ste čuli da je neko usvojio dete posegnuti odmah za tim. Ovakva odluka mora biti samo vaša, zrela i jasna.
IVF može biti pokriven zdravstvenim osiguranjem.
Da, imate 3 pokušaja o trošku Fonda ako ispunjavate određene kriterijume. Nažalost ne ispunjavaju ih svi i to jeste teško. Onda se suočavate sa dodatnim problemom – problemom finansiranja. Tužna sam jer znam da u Srbiji postoje parovi koji su mogli da plate samo jedan ili dva pokušaja IVF-a i morali su da čekaju mesece ili godine da se spreme da bi pokušali ponovo: neki su čak prestali sa pokušavanjem zbog novca. Ostali su bez dece. To jeste zaista tužno. To plaši.
Pozitivan test nije kraj borbe za bebu.
Nakon godina i godina plakanja, mnogo gorkih, frustriranih suza u toaletu, kad mi je ciklus počinjao svakog meseca tačno na vreme, konačno sam osetila nešto drugo – dobila sam pozitivne testove na trudnoću posle svog ko zna kog pokušaja. Ipak sreća nije dugo trajala. Bebino srce je stalo… Provela sam sate uvijajući se na kauču i grcajujći u jastuk. Plakala sam danima i satima bez prestanka. Zato, budite oprezno optimistični u pogledu pozitivnog testa i početka trudnoće, ali budite i mentalno i emocionalno spremni za neizvesnost i mogući gubitak. Teško je znam, ali morate!Dobijate borbu ali ne rat ponekad. Zato smo ratnice – jer ne odustajemo i ne posustajemo. Pridignemo se kao feniksi i nastavimo dalje – do cilja!
Grupe za podršku mnogo znače.
Kada razgovarate s ljudima koji imaju sličan problem kao i vi – vidite koliko razumevanja može da postoji. Ali stvarnog razumevanja za sve kroz šta ste prolazili ili prolazite sada. Činilo mi se da sam, do tog trenutka, u životu u stvari razgovarala samo sa ljudima koji nisu „shvatili“ kroz šta smo prolazili. Sa grupom ljudi koji imaju isti problem prestala sam da se osećam posramljeno i slomljeno. Kada čujem da je neka žena koju poznajem iz te grupe ostala u drugom stanju nakon IVF-a, to mi uliva nadu da ću i ja na kraju biti mama.
Zato, na kraju – porazgovarajte iskreno sa sobom. Budite ratnice. Ne odustajte i ne posustajte. Iz mog iskustva naučite nešto bitno – da ne izgubite veru u sebe.
