Kao mladi par u ranim dvadesetim, moja partnerka i ja smo pokušali da uradimo stvari na najbolji mogući način. Venčali smo se, kupili prvu zajedničku kuću i počeli da radimo na potomstvu. U tinejdžerskom dobu sam imao operaciju tumorske mase na jednom testisu i očekivao sam da će to nama ići teže nego drugim parovima. Ali, nisam bio spreman za ono što nas čeka.
Nakon 18 meseci pokušavanja prirodnim putem, konsultovali smo lekara opšte prakse za savet. Nakon nekoliko nedelja, naši rezultati su stigli. Nisam imao spermatozoide. Sećam se kao da je juče bilo – stalno sam ponavljao: „Ovo ne može biti istina…“ Izašao sam ranije s posla i otišao da pričam o dijagnozi sa svojom ženom, nadajući se da se potkrala neka greška. Usledilo je sedam godina i osam ciklusa VTO koji nisu dali rezultate. Zadužili smo se, i moja žena je izgubila nadu.
Pokušavajući da nađem smisao u svemu tome, očajnički sam želeo da popričam sa drugim muškarcima koji su u istoj situaciji kao ja. Ali, dok je moja žena imala podršku internet grupa i socijalnih mreža tokom naših tretmana, moj scenario je bio drugačiji.
Pogledao sam nekoliko foruma, ali sam uvek osećao da su mi misli prilično beznačajne i izgubljene u razgovorima o ženskoj borbi.
Žene razumeju jedna drugu, ali kao muškarac nisam mogao da povežem te misli, mislio sam da sam previše sebičan da shvatim kroz šta prolaze. Nije bilo mesta za ljude kao što sam ja, gde bih mogao da razgovaram, diskutujem ili ispoljim svoje frustracije.
Nekoliko grupa za podršku koje sam pronašao su bile javne i mnogo muškaraca se zatvaralo u sebe kada bi shvatilo da njihove misli mogu pročitati i drugi. Mnogima od njih je bilo potrebno kontrolisano i privatno okruženje da bi se osećali dovoljno prijatno da se otvore.
Zato sam odlučio da osnujem privatnu grupu na društvenoj mreži, gde bi muškarci izrazili svoje mišljenje, strahove, osećanja.
Tokom poslednjih nekoliko godina ona je značajno porasla, sa svakim novim čovekom koji svoje stavove i uverenja iznosi na stranici.
Razgovaramo o svemu, od troškova do emocionalnih poteškoća i kako se kao druga polovina osećamo prilično beskorisno, jer ne možemo pomoći našim partnerkama da dobiju čudo kome se nadamo. Neke teme su češće od drugih.
Mnogi muškarci osećaju da treba da ostave svog partnera ako imaju problema sa plodnošću, a mnogi, uključujući i mene, osećaju ili su u jednom trenutku osetili da vas nemogućnost da napravite dete čini manje muškarcem.
To je ono uverenje koje nam govori da ako želiš, možeš da napraviš dete. A onda shvatiš da, zapravo, ne možeš.
Lično sam bio veoma nespreman i needukovan za dijagnozu.
U školi nas rano uče o seksualnom obrazovanju i o tome da preduzmemo mere predostrožnosti da ne začnemo pre nego što budemo spremni, ali ni u jednom trenutku ne učimo šta da radimo ako želimo dete, ali ga ne možemo imati.
Nešto uobičajeno kao neplodnost je i dalje tabu tema, a veoma malo njih otvoreno govori o svojim teškoćama. Ako bi to učinilo više ljudi, to bi smanjilo osećaj izolacije.
Nakon godinu dana pauze, moja žena i ja smo odlučili da imamo još jedan pokušaj IVF-a, i na kraju smo postali jedan od srećnih parova – sada imamo divnog dečaka.
Nakon njegovog dolaska na svet, želeo sam još više da pomognem drugima. Od tada vodim medijsku kampanju da se više govori o muškarcima i neplodnosti, tako da smo sada uključeni u razgovore koliko i žene.
Uprkos nekim negativnim komentarima, obično vidim porast broja članova u grupi nakon objavljivanja ili emitovanja članaka ili intervjua koji se bave problemom muške plodnosti.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
Izvor: metro.co.uk
